Vrtni patuljak

Dakle, razumela bih tolike zapušene i gadljive noseve u Srbiji nad, zaista, komičnom ceremonijom bronzane kičerice u Prištini, da je Srbija kadgod podigla spomenik, recimo, Nelsonu Mendeli, simbolu borbe protiv aparthejda. Ovako, Srbija – pri tom u neprestanom traganju za brendom, baš koliko i za žanrom političkog uređenja, što se, ne čini li vam se, ovde izgleda pretvorilo u jedno te isto – svetu se svako malo predstavlja kao meka potkulture i kulturnih ekscesa. Nemam ništa protiv potkulture, dapače, ali profil države se ogleda i u tome što ne otvara, recimo, OŠ „Hogar Strašni“, ili Univerzitet „Dikan i špijuni“, pa makar prvom ministru ili nekom važnom odozgo baš ovi stripovi bili najdraže štivo iz detinjstva. Mislim, ne možemo toliko improvizovati, i državnu „estetiku“ bazirati na permanentnom izazivanju stanja šoka, naročito ne u državi koja je toliko fluidna i neutemeljena, i brendirati (uređivati) društvo po meri dečačkih snova ljudi na vlasti. Ili, možemo, ali onda bismo morali pokazati veću prijemčivost kada to isto čine neki drugi. Na primer vlast u Prištini.

Osobno, vest o podizanju socrealističi dizajniranog spomenika Bilu Klintonu, svrstala bih u red naslova tipa: „Klintonov saksofon prodat je tokom Kanskog festivala za 180.000 dolara“, ili „Bil Klinton ne podnosi Obamu“ (Blic, 1. jul 2008); ili: „Klinton: Obama, poljubi me u….“ (Mondo, 30. jun, 2008), kakvih je svetska štampa krcata kada je reč o bivšem kontroverznom američkom predsedniku. Dakle, ne smatram da je slučaj zavredeo mnogo pažnje. Verujem da Amerika kao ozbiljna država, ovakvu paradu političkog neukusa glatko i sa nelagodom prećuti pred svojim građanima, što, uostalom, i jeste slučaj.

O samom bronzanom spomeniku, komedijaški neuspeloj replici Kipa Slobode, uostalom, uvredljivog habitusa čak i za spomenik Guliveru od Liliputanaca, a kamoli bivšem predsedniku Amerike, ne bih trošila papira. Mislim da je o tome sve rečeno u davnim studijama Ludviga Gica ili brojnim ogledima o vrtnim patuljcima i sličnim skalamerijama i budževinama. Ovaj „vrtni spomenak“ opomena je i sloterovskoj Srbiji kamo se stiže ako se građani daju zaglupiti i uljuljkati. Parafrazirajući jednu Adornovu misao o Valeriju moglo bi se zaključiti da je ovaj ogoljeni materijal od bronze parapolitičkoga postolja, važan kao upozorenje svima (građanima Beograda ili Prištine, ili ma gde): Naučite na vreme da odbijete poniženje koje dela pretvara u medije, a vas, konzumente, u puke žrtve psihotehničke obrade.

No, više od toga, zanimljiviji je sam Bil Klinton. Čovek koji je već jednom obrukao svoj kabinet praveći od njega simbol nelegalnog porno-studija, što se nikada u istoriji Ovalnog kabineta nije dogodilo. Danas, kada je njegova supruga, odmerena i profinjena gospođa Hilari Klinton, u samom vrhu nove administracije na koju svet gleda sa nadom, takođe, u vreme kada prvi čovek Amerike Barak Obama dobija Nobelovu nagradu za mir, sama ideja promovisanja Klintona, koji sam otkriva sebi spomenik u Prištini, prilično je bizarna.

Ako je ideja novog i drugačijeg uspostavljanja mira u svetu od dosadašnje prakse, ideja za koju je većina građana Amerike dala svoj glas, samoproduciranje Bila Klintona u Prištini samo je štetni ego-ispad bivšeg predsednika. Srećom, pa niko osim nas ovde i na Kosovu, na čitav ovaj događaj neće obratiti ni najmanju pažnju. Daleko značajnija, naravno i lepša vest jeste da je Angela Merkel u utorak govorila u Kongresu SAD. Mediji u Srbiji iz toga izvlače preuranjene zaključke, poput onog da „Obama bira Berlin pre Londona“ (Večernje novosti), što im valjda neće biti uzeto za zlo, u nadi da mladi američki predsednik, ipak, neće morati da bira između dve jednako važne evropske prestonice. Na to, gospodina Obamu ohrabruje i preventivno mu dodeljena nagrada za mir.