Vučić i orkani

Prva scena: Vučić golim rukama čupa Hrast. Ben Aflek poručio producentima: „Ma da se nosite malo na Mećavnik“.

Međutim, na Mećavniku Kusturica snima najnoviju kompromisnu „relativizaciju“ slučaja Princip, gde Princip i nije i jeste heroj, istovremeno i jeste i nije zločinac. Mora tako – Aca nas uvodi u pregovore sa EU.

Istorijski datum, početak otvaranja pregovora za članstvo Srbije u EU, dogodio se, eto, posle 14 godina i neznatnih gubitaka. Sitnica: Ubijen jedan premijer, priznata jedna država (Kosovo), nestaje jedan narod, onaj što su ga ovi što pregovaraju terali da peva po mostovima dok ga bombarduju zbog ovih što ga sad bolesnog, depresivnog, suicidnog, da nema kuče za šta da ga ujede, uvode u pregovore o ulasku u EU. Nije svejedno!

Ako mene pitate, a na stranu i Veber i žabe, ali najznačajnija razlika između ovih „europljana“ i Zorana Đinđića jeste u kvalitetu, preciznoj misaonosti i političkoj eleganciji: Da smo ikad ušli u EU implementirajući projekat, planove i ideje koje je prvi srpski demokratski premijer imao za Srbiju, to bi, ma koliko danas ni u EU nikom ne cvetaju ruže, ipak bilo obećavajuće, a ako ništa drugo, imali bismo ozbiljan racionalni garant i puno preuzimanje odgovornosti da znamo s čim ulazimo, šta smo zauzvrat dali, koliko i do kada ćemo videti učinke učinjenog, i uopšte – imali bismo jedan smiren, jasan, moderan, ravnopravan pristup čiji bi nosilac i garant bio Zoran Đinđić. Drugačije, ne bismo ni ušli.

Sada imamo jednu histeričnu smešu svega, ničega i svačega, koju više od dve trećine građana ne razume: Vučić tenorom koji već u drugoj reči prelazi u sopran (u sediranijem slučaju u alt) pišti o orkanima i hrastovima u Srbiji koji ga šibaju s leva i s desna, a koji ga neće oduvati s evropskog puta. Analitičar Jovo Bakić (aprila 2013), kada ništa nije izgledalo tako slavodobitno, kako se danas predstavlja, piše: „Posle odbijanja („nepristojne“) ponude koja to nije ni bila, Srbija se nalazi u teškoj situaciji. Jasno je da su SAD i EU (čitaj: Nemačka) ponudile Srbiji ogoljenu nezavisnost Kosova (čitaj: koloniju SAD i EU), bez ikakvih jemstava za bezbednost i društveni razvoj kosovskih Srba. Računajući na javno ispoljenu iskrenu i konstruktivnu želju dvojca Dačić-Vučić da se Kosovo skine s dnevnog reda politike u Srbiji, i da se ubrzanim korakom krene ka privrednom razvoju i članstvu u EU, navedene velike sile su pomenuti dvojac polile kofama ledene vode, oduševivši evrofobe, a razočaravši i zabrinuvši sve ređe ovdašnje evrofile.“

Mi se sećamo da je Vučić, tada, svoju EU Odiseju, koju sada okončava krešendom o orkanima, otpočeo fabuloznim valjanjem („ležanjem“, rekao nam je) po podu da bi se izborio za nešto (topli obrok?). Vrlo državnički, vrlo razumno! Da li AV ima ijednu dovršenu ideju šta se dalje dešava: „Ovde i ovde se nalazi Srbija posle „odbijanja“ (?!) da prizna Kosovo kao uslov za ulazak u EU. Problem je prevaziđen tako što smo uradili to i to. Jasno znam i izgovaram pred građanima šta smo se do sad dogovorili i šta se može očekivati od SAD i EU u budućnosti? Noša male Milice neće biti nikad zaboravljena, ali neću je tako često pominjati kao ranije.“ Umesto toga, AV širi dezinformacije kako su svi mediji u Srbiji protiv njega, a orkani, ormani, hrastovi, tulipani, sve to se diglo pa šiba našeg PPV! Vučićeva psihološka struktura ostala je, dakle, ista. On se 15 godina ponašao kao milo dete, SRS pionir koji izvršava zadatke bez ijednog pogovora, bez svesti i savesti šta znači i kakve su posledice toga šta čini. Isto to, bez razlike, radi i sada, ali za briselske tatice. On je toliko poslušan da je njima presladak. Nema boljeg malog gde god ga baciš. Cvili, urla, ali – zadatak ispuni. Neki put po cenu Srebrenice, neki put na neku malu, besmislenu, sad već toliko upitnu radost. Gde god išli, nije svejedno s kim ste u društvu.