Yes! We Have No Bananas!

Da nije Panovića i konvencije, pisala bih verovatno o seriji „Sva ta ravnica“, sa akcentom na bolju stranu ličnosti Nenada Čanka (serija rađena po motivima Čankovog romana) koju, ne znam zašto, decenijama već uspešno skriva od javnosti, insistirajući na lošijoj, političkoj strani. Zanimljivo je da su se već posle prve dve epizode u medijima našli i naslovi tipa „Sva ta falš ravnica“, kao u „Svetu“ najšarmantnijeg vojvođanskog medijskog mogula R. Čobana. Kod Čobana u najčitanijem tabloidu, naime, zamerili su (s pravom) da je neobično to što se jednom tako ambiciozno i profesionalno rađenom TV projektu, koji se odnedavno emituje na TV Pink, desilo da već u drugoj epizodi „gosti u kaštelu Jagodića (radnja se dešava na prelasku iz 19. u 20. vek, svakako pre I sv. rata) slušaju džez (u vreme Austro-Ugarske džez nije postojao ni u Nju Orleansu!!!) i pesmu „Yes! We Have No Bananas“, O „autentičnom“ dorćolskom i vračarskom akcentu kojim govore sinovi banatske vlastele i da ne govorimo…“ Ali to su te lirske vojvođanske preosetljivosti, na koje Robert Čoban nikada nije bio imun, i u tome liči na neke junake ove serije, žrtve neobjašnjive tuge ravnice, nalik „Seasonal affective disorder (Sad, tužan)“, koja vodi u nevesele priče nalik storiji o vlastelinu Dunđerskom, njegovoj prelepoj kćeri Lenki, ljubavi i muzi nesrećnog Laze Kostića. Ipak, mora se priznati da je Čanak, ipak, kao neautentični Vojvođanin, dođoš, gorštačkog porekla, samo zahvaljujući vlastitom „osećaju za filing“ kao apsolutni sluhista uhvatio celu tu vojvođansku metafiziku do poslednjeg akorda. Zanimalo bi me da čujem u nekoj od narednih Bravo showa, ako koleginica Jelena Bačić-Alimpić ponovo pozove Čanka, nešto više o njegovom dubokom metafizičkom skeniranju Vojvodine, direrovski melankoličnom, toliko različitom od političkog mu pristupa.

Elem, Promocija knjige TV- kritika Zokija Panovića „Rafali u kamenolomu“. Basara bi mogao da strukturu ove promocije – performansa preporuči onom Krletu (mislim da je reč o Nebojši Krstiću, savetniku predsednika Tadića, ali me nemojte držati za reč) kome odnedavno, putem kolumne u Danasu preporučuje štiva koja Boris Tadić neizostavno mora da pročita. Na više od 500 stranica Panović se posvetio svim vidovima televizijskog stvaralaštva. „Piše o „Milionerima i milijunašima“, „M(j)ešovitom braku“ „48 sati svadba“, „Žikinoj šarenici“, „Trenutku istine“, političkim šou-programima. Pisac predgovora za ovu knjigu Slobodan Šuljagić kaže da je Panović autor koji je iskreno fasciniran televizijom.

Ali ono što promociju ove knjige čini mojom ličnom fascinacijom je (Panovićeva?) ideja da specijalni gosti i čitači tekstova budu voditelji najgledanijih emisija u Srbiji „Žikine šarenice“ Žika Nikolić i „Trenutka istine“ Tanja Vojtehovski. Ako je Žika nacionale dobar štos (sasvim panovićevski), i ne toliko začudni eksces na ovoj ekscentričnoj promociji, prisustvo mega kontroverzne Vojtehovske predstavlja vrhunac medijsko-političkog turbo-eklekticizma koji je postao Panovićev zaštitni znak, skoro pa od početka njegovog ulaženja u novinarske vode, i kojim se vešto poigrava, pa je ponekad teško dokučiti da li se sadržajima o kojima piše ruga ili ih kritikuje. Kako god, čini to sa dozom razdragane dobronamernosti, koja nije zabeležena u žanru kritike (ne samo televizijske). Možda je Tirke, ponekad i kad se ljuti, i kad pljuje, ali sa tom detinjom radošću pisao o fudbalu, ili filmu).Žika Šarenica Nikolić nije mnogo filozofirao. U svom stilu rekao je: „Istina je da sam posle 5. oktobra, kad sam video uništenu televiziju rekao „…bem ti ovakvu demokratiju“ (…) Čast mi je, ipak, što sam se našao u ovoj knjizi, zaključio je dobroćudno Žika Nikolić.

T.Vojtehovska, kao medijski daleko kontroverznija pojava u odnosu na Žiku, imala je i kompleksniji pristup, pa je na promociji rekla:

„Kad vidim svoje ime u pres-klipingu u tekstu posvećenom televizijskoj kritici često ne smem po dve nedelje da pročitam članak. Panović me je poslednji put isprepadao tekstom „U čemu je sličnost između Tanje Vojtehovski i Tompsona?“, a najveća ironija je da se o televizijskoj realnosti danas raspravlja kao o pravoj realnosti, rekla je voditeljka „Trenutka istine“.

Jednom, sad nemam prostora, objasniću zašto je Panović u pravu, i mada „Trenutak istine“ ne gledam iz razloga mentalne higijene, i tako će ostati. Jednom ću objasniti i da se na Konvenciji 20 godina DS, dešavao isti taj turbo eklekticizam, samo zatajeno – što je ovamo Panović, eksplicite, iskreno, ogoljenije od onog tužnog pimpeka kojim se na džinovskom platnu reklamira istina zagrebačkog Radija 101- pokazao. Ili da sve postidi, ili da nas nasmeje i razveseli. Vrag će ga znati.