Za Dan državnosti Srbije

Miting koji je 5. februara održan u Beogradu u organizaciji SNS, potvrdio je zasad samo jedno. U Srbiji postoji opozicija. Ona nije bila na tribini među govornicima SNS, opozicija je bila na ulici. Jedina opozicija koja danas nesumnjivo jeste opozicija, nekorumpirana, ni od koga delegirana, autentična i očajna jeste narod Srbije. Preteško za iznurenu, opljačkanu, gladnu, nezaposlenu, poniženu, izneverenu zemlju. Da li još negde, izvan vlasti, bilo gde, politički organizovana postoji opozicija koja je na strani Srbije, a ne na strani vlasti, teško je sa sigurnošću tvrditi. Čak i ako pretpostavimo da je Toma Nikolić hteo da velikim odzivom građana iskreno upozori vlast na raspoloženje naroda u Srbiji, vlast je odgovorila jedinim i poslednjim kecom iz rukava, a to je objava – za koju, bez sumnje, u ovom trenutku nema mandat građana – održavanja redovne NATO konferencije u junu u tom istom Beogradu, u kojem, protiv obezglavljene vlasti, narod više nema niti jedno sredstvo na raspolaganju, budući da se mirnim mitingom vlast ne da srušiti. Šta je alternativa mirnom mitingu? Nemirni miting, koji Tomin stiropor neće moći ni da ublaži, ni da učini manje bolnim. Po koga bolnim?

To na ulici, ne sme se zaboraviti, nisu nužno morali biti glasači one SNS za koju bi se pretpostavilo da je spremna da zaboravi i svoj, doskora, neizostavni lajtmotiv – malu Milicu na noši, kolateralnu šteticu iz intervencijice milosrdnog anđela, te bi stvar sa tom Srbijom na ulici, u sledećem navratu, mogla da ostane izvan kontrole SNS. Ne dao bog da se to desi, ali, postoje veoma mračne prognoze o budućim dešavanjima u Beogradu, a medijski rasprostranjena analitičko-apokaliptična škola mišljenja smatra, ne bez razloga, da Beogradu predstoji kairski scenario. Tja. Prilično me iznervira kad god čujem za ta predviđanja, jer ne mogu da razumem da ako se već od 2009. govori o tome, sve jeste do te mere otišlo dođavola da niko ne može da predupredi događaje, učini pravu stvar za preporod Srbije i izbegne najgore. Najgore za narod, i za Srbiju. A to najgore svakako nije strahovanje ministara koji kažu: „Ako nešto ne promenimo, stranke vlasti će na izborima doživeti poraz.“

Kako je onda u tako teškoj situaciji tek moguće objasniti objavu da će se redovna godišnja konferencija NATO i partnerskih zemalja, kako je 9. februara saopšteno u Briselu i potvrđeno u Beogradu, održati u srpskoj prestonici? Ako je onolika policija obezbeđivala gej paradu, šta bi bilo ekvivalent obezbeđivanja tog skupa u ovako osetljivoj političkoj, socijalnoj, psihološkoj klimi u SRBIJI? Izvođenje tenkova na ulice? Nije nezamislivo, pitanje je sada samo, zašto? No, pre toga apsolutno svako ko ne pripada natofanatičnim strankama mora se zapitati kako je moguće da se bez konsenzusa naroda makar u naznakama, u situaciji koja alarmira da se to ne čini, u Beogradu zakazuje NATO konferencija? Kako ni za jednu vlast u Srbiji to ne može biti dobar marketinški trik, jer nema šanse da donese ni popularnost, ni glas više ma kojoj stranci, pitanje je zašto bi vlast to činila? Nema drugog odgovora osim da je to poslednji očajnički korak koji vlast čini mimo volje naroda a zarad održanja na vlasti. Ako se nešto čini mimo volje naroda, jedne zemlje, onda se time narod prisiljava na nešto što ne želi, a kada se vrši prisila, pod prećutnom pretnjom upotrebe svih raspoloživih sredstava ako se narod pobuni, onda ne mi, već istorija, već svaka vojna nauka, govorimo o – okupaciji. Nema govora da ulazak u Partnerstvo za mir jeste dovoljan razlog da se zvanični Beograd preporuči za održavanje NATO konferencije. Preuranjeno, preriskantno i, uostalom, drsko i bez pitanja.

Gotovo kao citat iz Orvela zvuči rečenica ministra vojnog Šutanovca, koji je po objavljivanju ove vesti rekao da „odluka NATO da Srbija bude domaćin jednog od najvećih vojnih skupova, predstavlja veliko priznanje Vojsci Srbije i državi“ (???). Dodajmo tome da je Tanjugu u pres službi Alijanse pošteno rečeno da se skup održava „ovog puta u Beogradu na inicijativu vlasti Srbije“ (!). Još nisu sanirana strahovita razaranja po Srbiji, ljudske i materijalne patnje porodica stradalih hiljada žrtava NATO bombardovanja Srbije, i ovako nešto zaista predstavlja presedan u istoriji ne samo srpskog naroda i države Srbije.

Još možda ima vremena da neko, po mogućstvu vanstranački, ko uživa ugled i poverenje građana, pokaže dobru volju i omogući potpisivanje peticije, kojom bi se građani koji se protive održavanju ovog skupa o tome mogli na vreme i mirno izjasniti, a taj spisak bio dostavljen parlamentu Srbije, koji bi stvar rešio mirno, po hitnom postupku.

Usput, svim građanima Srbije čestitam Dan državnosti. Objasnite deci da 15. februara ne idu u školu, ne zbog štrajka, već zato što Srbija ima svoj Dan državnosti. Važno je da znaju.