Za ime KriŠta, zar opet?

Podsetimo, Bojan Krišto je podneo ostavku na mesto direktora Aerodroma „Nikola Tesla“ u novembru 2008, neposredno pošto je Press otkrio da je u junu te godine primio 880.000 dinara na ime plate i „bonusa za uspeh firme“. Istovremeno, njegovi najbliži saradnici „zarađivali“ su oko 550.000 dinara. Povodom afere „Krišto“ oglasio se tada i predsednik Tadić, koji je javno zatražio da Krišto podnese ostavku i vrati novac.

Aerodrom „Nikola Tesla“ je 25. novembra, na dan podnošenja ostavke Bojana Krišta, platio 106.180 dinara za avionsku kartu kojom je on, preko Budimpešte, pobegao u London.

A, 1. februara 2012. (Tanjug): „Suđenje nekadašnjem generalnom direktoru JP Aerodrom „Nikola Tesla“ zbog probijanja budžeta odloženo je danas zbog odsustva sudije. On se tereti za nezakonito probijanje Programa Vlade Srbije za poslovanje tog preduzeća 2008. godine za više od šest miliona dinara.Za taj prekršaj zaprećene su isključivo novčane kazne, tako da Krištu kao odgovornom licu preti kazna od 5.000 do 200.000 dinara, koju će morati lično da plati.“ Tja! Setićete se da je mladi Krišto važio za Dinkićevog čoveka, a neki članovi G17 (i u novom sastavu vlade), ne tako davno u kampanji , tvrdili su da je Krišto iza cele te „izmišljene afere“ samo „uspešan menadžer“.

Tu, kod 1. februara, odustajemo od slučaja „Krišto“ koji i nije neki slučaj, ispostaviće se. Svaka vlast ima svoje slučajeve, posle se nagode s novima i nijedan, a kamoli slučaj malog Krišta, nikada ne mora da dobije epilog. U tom smislu, svaka sličnost sa medijsko-vučićevskom dramatizacijom slučaja Agrobanka-generalni Antonić sa slučajem mali Krišto – slučajna je, baš kao što je i kusur sličnih afera koje će se otvoriti sada biti slične onima koje su otvarane pod drugim vlastima i – ništa. Svi akteri uvek kažu, bilo da se zovu Krišto, Antonić, i da ne nabrajamo (zaboravićemo koga pa da se ne naljuti), da će biti dostupni organima reda, i lično verujem da oni u trenutku kada to izgovaraju to i misle, jer nikad (iz izjave obojice to je uočljivo) nisu oni sami smislili to za šta ih posle optužuje vlast, nego se razni iz vlasti tu omrsili, pa dok ova sitna riba (Krišto, Antonić) ukapira ko im šta smešta, oni krupni se dogovore šta će sa „slučajem“. Pa, dok se ne dogovore, ovi mali „otputuju“ zavisno, koliko su sposobni, čiji su, itd : jal u London, jal u Raču. Pa ih onda vraćaj teatralno, pa se pitaj teatralno putem teatralnih medija „Ko im je pomogao, ko pare dao, ko ideju došapnuo, ko medveđom uslugom ih naivne namagarčio“.

Uzmimo da je svaki vremeplov koji nas podseća da se čuvamo pilećeg pamćenja besmislen, jer, da nema nekog hapšenja, šta bi tad radila država? Dobro. Ali, ostaje stvarno gorak ukus u ustima a tiče se proste činjenice: Ako je Vučić već spremio prugasto odelo za Dinkića, a o Dačiću rekao šta je rekao glede „ispravnosti“ po lauferovskim saznanjima, onda kako da se radujemo zajedno s Vučićem što hapsi neke nosonje nakon što su utekli, a bili mu pred nosem, i ispričali onoliko u kamere TV B92, pa nije hapšen? Hoću reći, Srbija je toliko uništena da koliko god čovek koji drži sve konce, Aca Vučić, i njegovi mediji ambiciozno i spektakularno odrađivali posao, mali ljudi, čak i kad su lopovi, ostaju mali ljudi, i može da ih uhapsi i moja baba samo ako joj Vučić da odobrenje. Bivša vlada je bila zaista bljak, a ova, šta god uradila da bi se proslavila, mora poći od činjenice da je većinskim delom sastavljena od prošle, pretprošle i natprošle vlade. Toliko o tome. Ali, Vučiću ipak želim srećno i berićetno hapšenje pred kamerama. To su „novi“ najviše „obožavali“ kod svojih ništa manje teatralnih prethodnika.

Eh, te kamere… ti mediji… ta demokratija… ta ljudskost… Sa Kosovom kao ašlamicom na vrhu big big meka.