Za Saifa, Kortaž i Masturu

U bombardovanju njihove kuće poginuli su: trogodišnji Saif, četvorogodišnja Kortaž i petomesečna Mastura. Osim unučića poginuo je i sin libijskog predsednika Gadafija. Svet više ne klizi ka legalnom teroru i pravu da se zarad parcijalnog prava ubijaju deca i civili – svet je usred toga. Ali, šta je tu novo gledano kroz zastrašujuću istoriju čovečanstva? Novo je to što, kad god je do sada u istoriji neka „Belle Epoque“ periodično prekidana masakrima carskih porodica, holokaustima ili gulazima, formirao se i naslućivao i rastao „exit“ koji je svoju bazu uvek imao u formiranju kritičke javnosti, a zatim javnog mnenja. Makar to javno mnenje totalitarci tipa Lenjina nazivali „fabrikom brbljarija“ ili „buržoaskim parlamentarizmom“, javno mnenje protiv ukidanja ljudskih prava, pre svega prava na život i prava na slobodu govora i prava na istinitu informaciju – opstajalo je u svim vremenima. Tek u vremenu čiji smo savremenici mi, javno mnenje je pod apsolutnim terorom Velikog Brata, a istinitu informaciju zamenila je holivudizacija i spektakularna dramaturgija koja javnost i javno mnenje usred miliona reflektora, kamera i blještavog svetla, drži, paradoksalno, u totalnom mraku.

Stradanje mališana tokom vojnih intervencija u drugim državama NATO naziva kolateralnim štetama zbog kojih izražava žaljenje. I sada kada je učinjen presedan (ubistvo troje unučadi predsednika zemlje koju bombarduje) NATO opet sažaljeva slučaj i pomor sitne dečice. Time NATO neodoljivo podseća na Bankovog duha na gozbi u Magbetu.

Nakon masakra nedužne porodice libijskog predsednika u Srbiji nisu primećene naročite reakcije. Ako ih je bilo, prilično su nevidljive. Vladi se našoj više i nije čuditi, ali ostaje pitanje šta je sa gromoglasnijim delom civilnog sektora. Dvostruki aršini i dušebrižje odnosa prema zločinima o kojima polemišemo godinama, sada kada se čovečanstvo suočava sa, u sofisticirane informacije spakovanog najtežeg oblika terora – ubistva dece predsednika države – ova polemika dobija svoj krešendo. Očito je, nije važna težina zločina ni dob i broj žrtava, presudno za reagovanje i osudu ili ćutanje i prećutno odobravanje je ko je počinitelj zločina. Prva lekcija obrnute „humanologije“ (demonologije?) 21. veka glasila bi: Nije svaki zločinac nužno zločinac, sve zavisi od moći (sile, novca i profita).

Mi smo u Srbiji početkom bombardovanja Libije uspeli da se svađamo i na temu kako ćemo i da li ćemo reagovati. Tako je, podsećam, neočekivano za većinu posmatrača, čak suprotno programu LDP (vidi obrazloženje ostavke Vesne Pešić), Čedomir Jovanović, lider LDP, zahtevao od Vlade da se odredi sada već čuvenom mada i dalje nerazjašnjenom rečenicom: „Prvo smo bili Gadafijevi, a sada smo Obamini klovnovi.“ To je dalo efekta i Vlada je osudila bombardovanje Libije tik pred furiozni dolazak baćuške i bajkera Putina. Nije da Vladi Srbije nije žao Libije, ali, halo, ne bombarduje Libiju Al Kaida, nego NATO čije se ubijanje civila zove „Milosrdni anđeo“ i „Posejdonova zora“.

Sad mi je jasnije zašto neobična TV Avala, svakim radnim danom od 19 sati prikazuje gledaocima neverovatnu naučnopopularnu seriju o apokalipsi koja nam stiže već 2012. Valjda ta brzina sveopšteg uništenja treba da nas umiri pred ovim njenim najavnim segmentima u Libiji i kojekude. Pa, šta su bile naše domaće udarne teme ovih dana. Telekom. Palma dao potpis Dinkiću za URS nakon što je sa žirafom Jovančom i prijateljima diskretno proslavio rođendan. Najava koalicije prepoštenog Dinkića i Koštunice koji jedini smede da nas pogleda u oči. Tomin veliki post već je passé, jer analitičari kažu (B92 prenosi) da je SNS „odahnula“ nakon haške odluke da Šešelja i dalje ne pripušća u naše krajeve, a kako je odluka pala u sredu, zli jezici dodaju tome da će sad Aco Vučić postiti sredom žedan i gladan šenice bjelice. I dalje ne mogu da verujem ni u jednu od navedenih informacija, ali ko mi kriv. No, tu gde se živi između žirafa, kontejner-potrošača i kumovskih izdaja sa pošćenjem pa gošćenjem, nema šanse da se obrazuje ono pomenuto priželjkivano javno mnenje, u kojemu je moguć spas.

Stvarno, poštovani čitaoče ovih novina (nema šanse da ovo kažemo široj populaciji), ostavljamo ovu priču bez zaključka. Nudimo temu za razmišljanje bez autocenzure, preteške za duh i intelekt u meri u kojoj joj podležemo svakodnevno. Ne reče li vladika crnogorski : „Šta je čoek, a mora bit čoek.“ Ko kaže da mora? Ne mora. Ali onaj ko mora, neka otvori dijalog, neka doda zrno žita za potencijalni hleb koji će možda vremenom nahraniti većinu.