Žaba je skuvana

Cvetković je stoički otćutao većinu logičnih pitanja o razlozima prodaje Telekoma pod tako ništavnim uslovima, vadeći se samo jednim metafizičkim odgovorom: „Telekom je strateško pitanje“. Mladi Stefanović je manje više nedužan otrpeo ponajviše kritika, jer sve i da je Ajnštajn šef pregovaračkog tima, kvadratura kruga kosovskog zamešateljastva ostala bi nerešiva. Ipak, budući da mu je vlast očito malo dodala na nadobudnosti te da je počeo da šamara naravoučenija i očinske savete koji mu ne priliče ni po godinama ni po drugim sposobnostima, mislim da će našem Borku lekcija koju je dobio od poslanice Vjerice Radete značiti u budućnosti. No, ostavimo se Telekoma i Kosova i vratimo se jedinim „važnim“ temama u Srbiji – kako su nam i šta rade političari.

Ovih dana lekciju svim političarima u regionu održao je i Stipe Mesić. Svojim odsečnim odgovorom onima koji su ga kritikovali zbog „krivice“ što su zahvaljujući i nekim njegovim dokazima u Hagu osudili Gotovinu, Markača i svašta nešto rekli o zločinačkim poduhvatima, Mesić je demonstrirao u čemu se političar i to bivši ili aktualni predsednik neke države ima razlikovati od Severine. I dok je Severina na sve strane davala izjave o tome kako odlaže rođendansku žurku u danima žalosti hrvatskoga naroda zbog presuda izrečenih u Hagu, Mesić je rekao sve ono što ste u dva nastavka mogli čitati u beogradskom Danasu. Popu i bobu, što bi se reklo. Priznajem, iznenadio me Mesić. Mada, i nedavno, takođe, pokazao je kako se može uraditi i s ukusom i merom nekakav politički marketing, a da ne liči na bilo što iz Šojićevog asortimana. Dok srpski političari rade još luđe stvari od onoga kada Šojiću ukradu „đipa“ na jednom kraju grada, a on poveže glavu čalmom od gaze i odmah saziva presicu za novinare da ukaže na atentat, Mesić je uradio jednu odličnu stvar. Prihvatio je ponudu Filipa Šovagovića da u njegovoj crnohumornoj komediji „Visoka modna napetost“ igra jednu od uloga, zapravo sebe, ili već nekog predsednika. Sjajan izbor za promovisanje, posebno kod Šovagovića gde nema šanse da se desi ma šta neukusno. E, sad, ostaje pitanje za čuđenje, šta je to sa Srbijom, gde političari o Hagu govore kao Seve, i gde žele da liče i da se dopadnu narodu na način Severine, dočim naše estradne umetnice za to vreme vode politiku sve u šesnaest?!

Tomina „strasna sedmica“ pred Vaskrsenje i mada marketinški promašaj decenije, ne samo da je medijski zasenila sam hrišćanski praznik, već i mnoge čudne a manje bitne događaje koji su tih dana ostali na marginama. U toj nedelji vaskršnjih nestajanja pacijenata po bolnicama, desio se, recimo, i nestanak ruskog pisca Ilje Jurjeviča Stogova, poznatijeg kao Ilja Stogoff, koji je iz Petrograda krenuo autostopom ka Srbiji na promociju svoje knjige, i na tom putu se negde izgubio. Možda je, ne tvrdim, negde, između desetog i osamnaestog saopštenja konzilijuma i sinoda o zdravstvenoreligioznom stanju raba božijeg, lidera SNS, negde i objavljena vest o tome je li Ilja Stogoff pronađen i je li stigao u Srbiju, ali moja malenkost uz sav trud nije videla tu vest. Ako njegov izdavač nešto zna ili bilo ko, neka obavesti javnost, verujem da ima novina zainteresovanih da objave i tu vest. Ljudi nestaju, kao što gladuju, kao što su očajni i ništa. Eto, sad se izgube i pisci, i opet ništa. U Srbiji se meri, vaga i važi samo ono što se dešava političarima. Oni mogu sve i tajno i javno. I sve im se isplati, jeli ne jeli. Uvek će ih pričestiti sam patrijarh, makar šta da su zgrešili. Ostatak naroda treba da ćuti i trpi. Otud depresija u Srba poprima alarmantne razmere. A u parlamentu „predstavnici“ naroda ni da opepele. Zato, ako vam se čini nevažnim ono iz prvog pasusa, verujte da jeste važno. Jer u celom parlamentu imate 80 poslanika koji poznaju značenje reči „pleonazam“ a svega 10 koji bi umeli da je upotrebe ispravno, odmah u sledećoj replici.

Koga mi to plaćamo da sedi u parlamentu, čašćava se besprizorno i slika povazdan, i zašto to radimo, teško je odgovoriti. Znam da ima veze sa potpunom otupelošću našeg nesretnog naroda i mazohizmom. Žaba je konačno sasvim skuvana. Ne bi li trebalo zarad svih nas, najpre razmisliti o tome, pre izbora?