Žabokrečina i talasanje

Već smo svikli na to da se u Srbiji i sličnim društvima vlast i opozicija zajednički podsmevaju građanima, na onaj način kao što to čine lokalni ulični obešenjaci kada kobajagi svakodnevno „pomažu“ nemoćnoj osobi da pređe raskrsnicu, a zapravo je vrate na istu stranu ili usmere u pogrešnom pravcu. A posle se klibere i prepričavaju uz ‘ladno pivce kako su je ponovo nasamarili, dok nemoćna osoba i dalje stoji kraj semafora na kojem se smenjuje crveno, zeleno, žuto, automobili tutnje oko nje, a ona u toj džungli na asfaltu čeka neke bolje ljude, koji će joj, možda, ipak pomoći da pređe ulicu. Zato se neprestano bavimo hiljadu puta ispričanom pričom: Šta se dešava novo u staroj srpskoj vlasti i staroj opoziciji i vice versa. Nije da nije zanimljiva činjenica da bi se više od polovine nekadašnjih pristalica DS danas radije učlanili u SPS, kao što bi se samo nešto manji postotak nekadašnjih pristalica SPS radije učlanio u DS, ali zanimljiva na nivou fenomena političkog kozmetičko propagandnog projekta. Nikako sa stanovišta veće korisnosti za prosperitet Srbije kao države i bolji, lakši i manje siromašni život njenih građana. Jer, nije zgoreg podsetiti se u decembru da običan srpski čovek ne živi od visoke politike već od hleba nasušnog, dok običan srpski političar ne živi samo o hlebu nego o svakoj svojoj izgovorenoj reči, a to znači – kako mu se ćefne. Ljudi koji kreiraju ekonomsku politiku šalju poruku da dinar jača svakog dana u svakom pogledu, istovremeno sa pretećim porukama o mogućoj stopi inflacije u čizmama od sedam milja, a „delte“, „tempa“ i ostale „dobro jutro komšija“ prodavnice i mega marketi, užasnuti prehrambenom potrošačkom platežnom insuficijencijom građana nude ‘leba na odloženo!!

Ilustrujmo to ovako: Da bi, uzmimo, „Djevojčica sa žigicama“ u božićnoj noći imala pečenu ćurku, ili makar najmanju praseću butkicu, malo pićenceta i ogreva da se ne smrzne kao u toj nemilosrdnoj istoimenoj Andersenovoj bajci, ona može doći u neki od pomenutih megamarketa ili minidiskonta i pazariti, a sve to platiti tek za tri meseca! Za tri meseca, božezdravlja, biće već proleće, mart koji obećava topli april i nova cvetanja, i sirotica će se lakše suočiti sa činjenicom da je jednako siromašna i nakon 120 dana, i da jednako ne zna kako da plati to što je jednom, dok je mraz ledio kosti napunila večno gladni stomačić! Možda će Devojčica sa žigicama dobiti prostor u Dnevniku TV Pink, možda će se obratiti dobroj rehabilitovanoj vili Miri Adanji Polak i kod nje u emisiji moliti dobre bogataše za pomoć, a možda će se prostodušno pitati ko je sad „levlji“, da l’ SPS, da l’ LDP, da im se izjada i eventualno učlani u stranku, ako primaju i devojčice sa žigicama, tj. sasvim siromašne članove, makar kao pionire i omladince. Ne mogu reći šalu na stranu, jer ovo nije šala. Dobro, možda, gorku šalu i crnohumorne viceve na stranu da ne kvarimo praznični ugođaj bogatoj klijenteli i njihovim političkim davaocima usluga.

Pošto je suštinski sve tako zacementirano, zaista ništa nam i ne preostaje nego da se prateći dešavanja na partijskoj političkoj sceni bavimo samo kadrovima. Kadrovi nemaju, doduše, neku težinu ili autonomnost, budući da su sve stranke „uvezane“ međusobno, a politika prilično centralizovana („Vikiliks“ će valjda znati nešto više o tome), no ipak ima zanimljivih rešenja. Meni je, recimo, sasvim pozitivno iznenađujuće bilo saznanje da je Dijana Vukomanović nova potpredsednica SPS. Sasvim sam zaboravila na nju, a sećam je se kao osobe koja se u moru istovetnih analitičara izdvajala posebnošću, neobičnom sistematičnošću i pozitivnom, netoksičnom kreativnošću u promišljanju srpske politike, i to baš početkom novog veka, onda je nestala, ne znam gde i zašto. Ali, to što se Dačić odlučio za Dijanu kao kadrovsko rešenje, na tom mikro-mikro planu zvučalo mi je kao vedrija vest od svekolike ujdurme s historijskim kongresom SPS, ulascima kojekoga, medijskim spekulacijama šta sve to znači i slično. E sad, to što je Dijana Vukomanović dala odmah gomilu izjava koje su ispod njenog intelektualnog nivoa iz 90-ih godina, ubeđena sam, nije do Dijane (ako je to ista osoba). Mediji 2010. više očigledno nemaju minimum slobode da političare pitaju išta izvan zacrtanih i zadatih medijsko političkih koalicionih pitanja. Eto, ako već, hipotetički, kažem da je krhka nada još u kadrovima, možda će se desiti čudo pa reforma krene upravo od jednog odbijanja Dijane Vukomanović da nadalje odgovara na uvredljivo „prepoznatljiva“ pitanja koja vređaju inteligenciju i birača i sagovornika, i počne samovoljno da odgovara na sve ono bitno što je niko ne pita, i ono što joj niko nije dopustio da otvara kao temu. Da li bi to bio uvod u diktaturu nove prosvećene avangarde proletarijata? Hm. Ne znam. Ali, vredi pokušati. Bar kao političku igricu. Nema se šta izgubiti.