Zaboravljena deklaracija

Da li je tačna teza prema kojoj da nema Šešelja u Hagu (čitaj: šešeljofobije), koji se, moguće, ubrzo vraća, mnogi od onih koji su organizovali, slavili i karnevalskim balon-partijem „uveličali“ smrt i sahranu Slobodana Miloševića, danas bi – umesto da zlurado kritikuju „etiku i estetiku hapšenja“ Mladića, čuvenim prebrojavanjem dokonih „koliko anđela staje navrh igle“ – veruje se, zahtevali od Dačića, po toj balon-party logici, da se dementni Mladić (saznaće se, verujem, uskoro dijagnoza) Hagu isporuči jašući na magarcu unatraške, obezbeđen jakim policijskim snagama, uz sedam helikoptera koji bi nadletali i dva satelita putem kojih bi ovaj zabavni performans uživo mogao pratiti ceo svet. Ili, eto Miloševićevu smrt slavili, a Mladića žale, šta li?

Da nema Šešelja u „odboru za doček Mladića“ prema toj tezi – oni koji su balonizirali, pevali i u zanosnom plesu igrali pred lesom dokazujući tezu o paganskim nikad zakržljalim korenima Srba, a sve to dok je Beogradom kružio kovčeg sa mrtvim telom bivšeg predsednika Srbije, dok se nije znalo ni gde će ga spustiti za komemoraciju, a sahrana pod lipom je za većinu neupućenih građana tada bila još imaginarijum iz vica, nešto u šta niko nije verovao da će se dogoditi – ne bi empatisali ni upola tako licemerno s Mladićem, s jedinom tugom što ga oni sami nisu uhapsili i isporučili. Valjda će Evropa ovog puta podržati samo zakon koji je tražila da se ispoštuje, a ne one koji joj traže da ih dovede na vlast. Dosta je bilo žrtvovanja Đinđićeve vlade. Na potezu je svet.

Toma, čiji je Aca Vučić obećavao da će Skupštinu pretvoriti u sigurnu kuću za Mladića, istakao se kao pacifista i veliki poštovalac evropskog zakonodavstva prema kojem Srbija mora da ispunjava svoje obaveze, i čak izjavio da bi i on, i ma ko da je na vlasti morao (fakat!) da isporuči Mladića čak i da je nevin ko novorođenče, a kamoli optužen za genocid. Zatim Toma sa Vučićem, šta će, opozicija je, ponavlja bezbroj puta „ali vlast je znala, naravno da je znala gde se krije“. To je razumljivo, donekle, za političare s takvim bekgraundom, šta drugo da kažu? Ali vratimo se ostalim neoduševljenim tragačima za dlakom u vidljivo i vonjavo mućkovitom jajetu koje je snela ekipa koja je dužila hapšenje generala, a koji su slavili sahranu Miloševića. Koji je njima andrak? Da nije ona teza s početka, u koju, šojićevski, ne mogu da verujem s ove moje oči!?

Znate, to kad je umro Sloba pa mu vucarali taj nesrećni sanduk po Beogradu, a pre toga danima nismo mogli da se odbranimo od sms-poziva na veliku veselu žurezu sa šarenim luftbalonima i luftiguzima kojom bismo kontramitingašili sahrani, razumem ja i to, donekle, u kolektivno nesvesnom usađeno je, rulja se uvek okupljala da uživa u spaljivanju veštica. Nesreća, čak i smrt neistomišljenika može i kod najboljeg čoveka da pokrene atavizme divljaštva. Zato sam se tada, ne objašnjavajući mnogo, odlučila samo za tekst, ovde objavljen, koji je počinjao Nastasijevićevim: „Kad umre čovek i moje srce rušno je“, a nastavljen Hemingvejevim: „Zato nikada ne pitaj za kim zvona zvone…“. Ostao je taj tekst čardak ni na nebu ni na zemlji, tako misle svi koje ne zadovoljava ništa manje od ekstrema. Zato se danas čudim otkud toliko relativizacije oko hapšenja Mladića od strane i jedne i druge Srbije.

Gde vam je ovih dana rasprava o tekstu deklaracije, rezolucije, ili kako se zvalo to skupštinsko nadgornjavanje oko Srebrenice? Gde je onaj film o Srebrenici kojim ste raspamećivali sve po Srbiji koji nisu znali o čemu se radi? Gde je udruženje majki iz Srebrenice od čijih se usahlih suza i jecaja koji se više ne razlikuju od disanja, ledi krv u žilama, i koje mogu da razumeju samo srpske majke koje su izgubile sinove. Treba li još krvi onima koji kreiraju ovu huškačku i opasnu atmosferu u Srbiji, a to, bogme, nisu radikali ni Ratkov sin Darko. Treba li zaista baš sve majke s prostora bivše Jugoslavije, s akcentom na Srbiju, da izgube bar jednog sina da bi u bolu ovaj narod razumeo šta mu rade lažni dušebrižnici, čas kasapi, čas mirotvorci, čas licemeri kao danas dok nalaze zamerke, ne tome što je Mladić uhapšen, ruku na srce, za to ih zabole crven ban (Karadžić-Basara), već , bože moj, kako je uhapšen, pa što mu nisu dali ovo, pa ono, c,c, c… I tako, sve prepošteni kritičari, ili ćutolozi hapšenja generala osumnjičenog da je počinio genocid.

Darko Mladić ponašao se sa stanovišta sinovljevske ljubavi, odano, časno i dostojanstveno. Sa stanovišta građanina bio je više nego korektan. Čedomir Jovanović jedini je lider opozicije koji je bez ikakvog uslovljavanja jasno podržao vlast u ovom hapšenju, i Evropi poslao nedvosmislenu poruku.

Što se tiče teze s početka, biće zanimljivo videti i to šta je Šešelj za ovoliko godina u Hagu naučio o sebi i drugima i po načinu kako će se ponašati u slučaju Mladića. Po povratku u Srbiju, moći će da bira između vraćanja idejama mladog siromašnog doktora prava, koji je jednom stradao već u svojim dvadesetim godinama i kog je Beograd tada oberučke prihvatio, ili će se još jednom iznova pridružiti baruštini u koju Srbija tone nezaustavljivo.