Zadatak za sve

Može li jasnije, može li jače od toga da se prenese istina? Dakle, svaki rečima okićeni i prezasićeni patetikom komentar je suvišan, čak štetan, jer umiruje „savest“ i odlaže rešavanje.

Još jedna nedelja za nama, suočimo se, bila je obeležena stradanjem dece. Nasilje nad najmlađima treba zvati imenom nasilje pa ma ko da ga čini: odrasli, vršnjaci, neodgovorni stručnjaci koji bi trebalo da ih leče ili uče ili prevoze, ili zdravo hrane, ili na ma koji način da se staraju o njihovoj sigurnosti i dobru, i bezbrižnom odrastanju, umesto da im učine nažao i umesto da ih uvedu u zlo.

Jedan dečak se igrao, pao, slomio ruku i nakon odlaska u bolnicu i otpuštanja kući ponovo dospeo u bolnicu i umro. Od sepse.

Jedan dečak vezan je za koš i ponižavan i zlostavljan. To zovu „vršnjačko“ nasilje.

Jedan dečak nasrnuo je oštrim predmetom na drugog dečaka i od strašne povrede spasila ga je (ili tačnije: spasila ih je obojicu) ruka učiteljice, koja se našla između njih.

Čitam da je oktobar bio krcat sličnim i težim incidentima, te da je samo u školama pet hiljada sličnih događaja tokom jedne godine.

Ko je kriv? Čak i to pitanje i odgovor na njega nije najvažnije u priči. Ali onaj ko je ovlašćen da misli i traži rešenje kako da Srbiju izvede iz zla morao bi dugoročno da se bavi samo time. Taj neko nije pojedinac, već sistem Državne uprave.

Pozorišta su nam krcata katarzičnim predstavama, adaptacijama velikih dela neprolaznih vrednosti, koja su pisali isto tako veliki pisci. I onda u medijima u kojima su tekstovi o stradavanju dece, nalaze se intervjui sa režiserima koji rade te predstave i pričaju nam o ljudskom padu, o zlu koje se zacarilo, o nedostatku ideala, vere, i čega već. Na stranu što svako prepričavanje velikih dela i nije baš zahvalno, ali, sam taj redosled u štampi: zločin-katarzična pozorišna priča-zločin-pozorište, prilično je simptomatska i simbolična. Zašto to kažem?

Utisak je da vlast u Srbiji neprekidno igra jednu veliku predstavu (o čemu sam već pisala). U toj predstavi glavna radnja odigrava se na relaciji vlast – spoljne sile (zapad i istok) koje, navodno ili nenavodno neprestano vrše „stravičan pritisak na vlast“. Za to vreme, sporedna radnja dešava se u maloj Srbiji u kojoj se zacarilo veliko zlo, a njegov najstrašniji i nesumnjivi pokazatelj je stradanje dece. Dalja radnja se odvija tako što vlast neprestano ukazujući koliko je ugrožena spolja, nema kad da se bavi uređenjem Države iznutra. I to je valjda, smatra vlast, poenta njenog iskupljenja za sve što ne čini da to veliko zlo iskoreni. A za ovo iznutra neka se brinu pozorišta. Koliko pogrešan rezon, koliko opasan.

Kako objasniti premijeru, a da se ne uvredi, i da ne smatra kako je kritika koja mu se upućuje zlonamerna? Pokušaću. Uzmimo slučaj spašavanja dečaka u Feketiću, ili, druga krajnost: Premijerovo obilaženje i insistiranje na sređivanju sanitarnih prostorija u školama. To je bez sumnje, u oba slučaja lep gest, ali istovremeno, u Srbiji, u kojoj se dešava svakodnevno toliko najrazličitijeg uništavanja ljudskih života, nažalost, oba premijerova postupka su manja od „zanemarljivog“, ne samo statistički, i predstavljaju, iskreno nažalost – samo predstavu. Jer, uzmimo – ne bi li premijer razumeo koliko je svaki pojedinačni slučaj u kome se katarzira vlast, a koji ne anticipira celinu zla, besmislen – sledeće poređenje. Šta bi se desilo, na primer, da je premijer lično želeo da spašava i onu bebu iz slučaja pada helikoptera? Da li bi iko bio na dobitku? Naravno, ne. Zlo bi se uvećalo.

Što ne znači da pojedinačna žrtva nekog ko brani po savesti dete koje mu je povereno, nije vredna, pročišćujuća i iskupljujuća, kao u slučaju učiteljice koja je primila udarac dečaka kojeg vaspitava (zajedno s njegovim roditeljima), da bi spasila drugog dečaka kome je udarac bio namenjen. Ta učiteljica je učinila delo koje bi na njenom mestu trebalo da učini svaki čovek, ali u društvu u kojem živimo njeno delo je čista himna čovečnosti. Nije predstava.

Tako je i sa vlašću i poverenom joj staranju nad građanima. Srbiji je potrebna vlast koja će postaviti šaku između zla i dobra za sve građane Srbije. Razumevajući da nema uzmicanja pred sunovratom našeg društva, u kojem je i stradanje mališana i porast njihovog bezumnog ponašanja posledica sveopšteg stanja.

Tek tu počinje boljitak. Preporuka svima za obavezno ponovno čitanje: Aleksandar Popović: „Devojčica u plavoj haljini“, i predgovor.