Zaključite sami

Setite se početaka ove političke ere. Vučić se složenom deobom podelio na dva Vučića: Vučića golobradog četnika – „šešeljejv“ i Vučića „afteršejv“ – našeg, a međunarodnog. Počeli smo da negodujemo zamerajući mu tu podvojenost i nesvakidašnje radikalnu promenu neprestanim pokušajima da mu odredimo političku i drugu dijagnozu. Vučić je vremenom poligrafski utemeljio svoje pravo da zna sve, da bude i ovo i ono i ovde i tamo i za i protiv, a da svi mi nemamo pojma, i opstao u tom dualitetu i rušenju svega što ima ma kakvu jednoznačnost i smisao. Vučić je, takoreći, pobedio igrajući na kartu radiću šta hoću dok mi se može. A može mu se. Probajte da smislite zašto? Pitanje određuje pobednika narednih izbora.

Mnogi koji su sa strane posmatrali Vučićev eksperiment, međutim, ne da nisu pokušali da odgovore do sada na to pitanje i nađu rešenje za sve nas, nego su ovako kontali: Aha, besmisao je na ceni. Sve može da prođe. Kad može Vučić, što to ne bi moglo postati opštim principom. I tako smo došli do stanja društva i nacije za koje je nemoguće uspostaviti dijagnozu. Jer ovi kasnije nisu se podelili na dvoje, nego se nemilice dele svakodnevno i to polifono. Pa ajde što se dele, nego se od kad izborno ludilo otpoče i množe sa onima koji su se već više puta samopodelili, razvodili od sebe i vraćali se sebi iz ranijih političkih perioda, i tako je karambol apsolutan. Čemu takvi služe do totalnom zbunjivanju i onako zbunjenog poludivljeg društva? Na primer, Sonja Biserko izjavi nedavno: Vučića da podrži proevropska Srbija i svet zbog sporazuma da se NATO pešaci šetaju u pešačkoj zoni kod nas slobodno, a da Ruse u Nišu komunalna policija spreči da se nepropisno parkiraju.

Odmah je pola javne Srbije osudilo Biserko jer nas tera da podržimo Vučića, ma u čemu. Druga polovina javne Srbije podelila se napola, pa je jedna četvrt vikala: Ua, Sonja, ona u stvari ne zove da podržimo Vučića, nego ga ruši jer ga označava kao NATO-paćenika (ne plaćenika, paćenika, ovo u zagradi je za urednika), a druga četvrtina je vikala: Tako mu i treba, jer, ko s petom kolonom tikve sadi o glavu mu se razbiju.

Kad Toma Nikolić ode u Moskvu, pola Srbije viče: Nečuvena drskost Nikolića opet hoće da nas ruso-guberniše. Druga polovina, koja se deli na dvoje, viče: Ma kakvi, Toma je američki a naš, to s Rusima je fora, da bude opozicija Vučiću. Onaj frtalj od druge polovine viče: Toma i Vučić su tim, Vučić je šatro više NATO, a Toma putinoljub, da bi pokupili sve glasove birača, opredeljenih ovako ili onako. I nema tog majčinog sina koji bi ovo mogao da objasni. Jer tu odmah uskaču analitičari, nakon čijeg objašnjenja stvar završava u šesnaestinama podeljene Srbije, a Srbi sluđeni u vlastitom šesnaestercu pucaju sebi u nogu, tj. penale.

Kad smo kod penala. Vučićev auto-dvojac (Vučić&Vučić) nedavno u prisustvu udovice pokojnog Pekića otkrio je spomenik velikom piscu. Udovica je rekla šta je rekla. Šta bi Pekić rekao 2016. u opisanim društvenim prilikama, ne možemo nagađati, Vučić&Vučić je, naravno, iskoristio svojih pet minuta, pa, čekajte, ko bi usred kampanje propustio takvu priliku? A opozicija? Umesto da dostojanstveno oda poštu jednom od svojih utemeljitelja Bori Pekiću, neka mu je večna slava, udarila da kuka i nariče što je V&V ceremonijalisao. Pa i našem dragom profesoru Mićunu reklo da viče kako neće da umre nikad, jerbo mu se javlja nova dosad neotkrivena fobija: Strah od toga ko će da ti otkrije spomenik postmortem! Druga polovina zlobno je dobacivala dragom profesoru, otkud mu ideja da će dobiti spomenik. Dakle, nema kraja Stradiji.

Ako ovako nastavimo, Srbija će tokom nekih sledećih izbora zaista otkrivati spomenik Ekremu Jevriću, a udovica Igbala će dobacivati: Ovo je šamar RTS-u, koji je imao prilike da pre onoliko godina otkupi „Farmu“ ili „Velikog brata“, ali je sve prepustio Pinku i TV B92.