Zašto?

Posle dugo godina videla sam uživo Žanku Stojanović, majku (Hrabrost) Nebojše Stojanovića, jednog od nedužnih žrtava ovog dvostrukog zločina. Dvostrukog? Znate tu baladu: NATO ih jeste ubio, ali je neko, ili više njih znalo da će zgrada biti bombardovana.

„Neustrašiva“ RTS politička zvezda Tatjana Lenard Trkulja sa izazivačkom, besmislenom i apsurdnom „metom“ (target) na reveru svog sakoa, dan ranije je prizivala Veslija Klarka i ekipu, „ajde, udrite, tu smo, znate nas“. Valjda je Lenardova anticipirala omiljeni Tadićev vic o srpskom mentalitetu: „Mac, mac-mac, mac..“, na koji otkida GO DS, ma koliko puta ga čuli.

Taj „mac-mac“ vic, već je bio predmet ove kolumne. Vic je kao i većina sličnih em besmislen, em zasnovan, na lošim generalizacijama o navodno nekakvim predestiniranim mentalitetima koje ima svaka nacija. Svašta. Sećam se da smo još u gimnaziji učili kao primer za logičku grešku baš takve generalizacije: „Svi Talijani su muzikalni“, „Svi Nemci su hladni“, „Svi Rusi su pijandure“, „Bosanci tvrdoglavi“ i slične predrasude u globalnim etiketiranjima naroda.

Svaki čovek je ono što sam učini od sebe, nema predestinacije, nema metafizike. Čovek je skup vlastitih dela i nedela, biće u projektu, a ne projektovano biće, biće odgovorno za sve. Narod je sastavljen od mnoštva takvih različitih pojedinaca. Ali, ima nešto u tim „mac mac“ projekcijama. Tom zazivanju raznih Badža, po sistemu „ajde, na crti sam, udri ako smeš„. A kad Badža leno ustane i krene zavrćući rukave naši prpošni izazivači nestanu u rupi manjoj od mišije. Na tom principu zasnivala se cela filozofija devedesetih ostvarivana kroz politiku Slobodana Miloševića. „Srbija se neće saginjati“. „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. „Malo morgen“. Pa do bombardovanja. Do Lenardove koja u udarnom terminu RTS poziva bombardere NATO: „Čekamo vas“. A onda nestane do današnjeg dana.

Šta je posledica takve politike? To je spomenik „Zašto“. Činjenica da, evo, 13 punih godina niko, i još jednom NIKO, nije našao za shodno da reši ovaj slučaj, dok ojađeni roditelji idu od jednih do drugih političara, kako se koja vlast smiluje. To je toliko neverovatno da je posle 13 godina, dva filma, i nekoliko filmića, stotine intervjua koje su roditelji davali, silnog iscrpljivanja tih starih, strašnom nesrećom satrvenih ljudi, više postalo bespredmetno i čuditi se državi koja tako postupa.

Pa ako je neko bio odgovoran tada, zašto je vlastima danas problem da sa tim izađu na kraj? Mac, mac mentalitet je strašno loš vic, jer je neukusan. Jer govori o mitskom a „poželjnom“ obliku ponašanja, koji se populariše umesto da se iskorenjuje. Kojim se neki Srbi ponose umesto da ga sami iskorene iz sebe.

Ja ne mislim da je Tadićeva Srbija najgora. (Mada, istina, ceo sticaj istorijskih okolnosti i globalno, planetarno razdoblje jeste jedno od najtežih koje smo videli). Ko preživi, pričaće. Ali sam na putu da odaberem uverenje o tome da je tadićevska „Srbija“ najgora i najbesmislenija ukoliko se ne prestane sa neveštim improvizacijama, neveštim prenebregavanjem pravih pitanja i odgovora i „mac mac“ priredbama koje vređaju zdrav razum i ukus građana, i da se ne prestane sa ovako formulisanom predizbornom kampanjom. Nema smisla i izaziva mučninu gledati raspomamljene lidere stranaka kako agituju: sami protiv sebe (kao Dinkić), ili se čas mire čas svađaju – svi protiv svih, kao da je borba za njihovu vlast naša borba za život ili smrt, a nije ni najmanje.

Postoje, izvan svake histerije, euforije i ničim izazvanih orgazmičkih nastupa po nesrećnim srpskim medijima, vrlo konkretna pitanja na koja je oduvek, a danas posebno pravo vreme da se odgovorno, mirno i humano odgovori i reši. Samo jedno od njih glasi i formalno: ZAŠTO? (vidi spomen-kamen u Aberdarevoj).