Živi smrznuti labudovi

Mogla nas je i na neki poseban način uvesti u Božićne praznike, sa svom tom simbolikom: beli labudovi, smrznuto „jezero“ (Dunav), nevinost bez zaštite, i dolazak u pomoć, konačni dolazak ljudi, u kojima su vaskrsnuli briga i savest. Međutim, ako ste pažljivo pratili kako su mediji izveštavali o ovim dešavanjima, cela priča može se čitati u dnevnopolitičkom ključu. A onda iščezava svaka bajkovitost i lepota, a priča o (ne?) zamrznutim labudovima dobija obrise priče o fantomima i Savamali…

Poslednje što sam pročitala bila je „zvanična“ vest da labudovi uopšte nisu bili žrtve smrzavanja, da nisu, naime, bili okovani ledom, već da se oni od hladnoće „brane“ bivajući u položaju u kojem se nekome ko gleda sa obale može činiti da su zamrznuti. U toj poslednjoj vesti sledi i upozorenje onima koji bi da spašavaju labudove da im se to ne preporučuje i da budu oprezni.

Sve bi to još nekako progutali da prethodnih dana nismo čitali najdetaljnije o tome koliko je labudova uginulo, koliko preživelo, koga su sve građani tokom noći zvali da pomogne lepim pticama, koliko je bilo teško otkriti ijednu instituciju koja bi bila nadležna za spasavanje labudova… Tu sad dolazi i ta priča o upornosti ljudi da pomognu ugroženim pticama, itd. Nakon toliko detalja, vest o tome da uopšte nije bilo smrznutih (zaleđenih) labudova zvuči zabrinjavajuće: Kako se informišemo o istom događaju? Verujemo li vlastitim očima? Kako je moguće plasirati vest da nije bilo smrzavanja belih ptica na Dunavu, nakon što je toliko ljudi koji su se smrzavali uz ptice detaljno iznelo u javnost svoju priču?

„Brisel ubrzava rešavanje slučaja fantoma iz Savamale“, prenosi „Danas“. Koliko meseci se Srbija bavi ovom pričom? Pričom o tome kako institucije ne funkcionišu? O tome kako policija nije izašla na teren i mada su je građani zvali? O smrti noćnog čuvara. O mnogo toga. Da li je zaista nužno da Brisel rešava ovaj slučaj? Da li je Srbija do te mere u institucionalnom (dogmatskom) dremežu? Da li građani sa Zemunskog keja nisu mogli da nađu nijednu službu koja se osetila dužnom da odgovori na njihovu dojavu o smrznutim labudovima? Da li su građani sanjali da pomažu okovanim pticama? Ili je istina poslednja zvanična vest da smrzavanja labudova nije ni bilo? Da li vama ovolika disperzivnost u kreiranju istine o događajima koji su imali čak i očevice, deluje kao objektivno izveštavanje? Da li Država koja nema jasan odgovor šta se dešava kada se ono što je očigledno sudari sa državnom (re)interpretacijom u kojoj očigledno nije očigledno, danas (2017) konačno biva na putu priznanja nefunkcionisanja institucija? Priznanje i tačna informacija s vrha o tome šta se desilo tada kada je Država zatajila jeste uslov bez kojeg se ne može da bi nam Država ponovo funkcionisala.

Slučaj sa labudovima samo pokazuje da nije priča o „fantomima iz Savamale“ bila smišljena da naudi srpskoj vlasti, već da je ma koja priča kojom se narušava elementarni poredak stvari, kako pravni tako i fizički – („ne veruj svojim očima“, ne veruj u ono što si sam video), naposletku i empatički (ne veruj da je iko stradao, ne veruj da je iko patio) – priča o tome koliko zahtev građana da Država mora imati funkcionalne institucije koje služe isključivo ljudima jeste osnovno pitanje koje se danas stavlja pred svakog ko bi da vlada Srbijom. Nema tu slobodnih interpretacija, nema tu igranja političkog egoizma sa ozbiljnim izazovom restitucije sistema i obnove Srbije.

Ne znam jeste li čitali Božićnu poslanicu Patrijarha Irineja? Prvi put, posle mnogo godina, Poslanica se skoro do samog kraja odnosila na čudo Božića, i na Patrijarhovo tumačenje tog čuda. Prvi put, posle toliko godina, poslanica nije bila politička. Zašto je to važno za sve o čemu smo pričali? Zato što nagoveštava bolji početak ako svako radi najbolje i najčestitije što može u okvirima onoga što je njegova referenca.