Zli dusi Srbije

No kako sneg pade na behar, na voće, a u izbornoj kampanji ljubi koji koga hoće – Kosovo se vadi iz plakara, moljce otresaju i navlače maskirni šinjel. Oni isti. Ako i jeste realnost da je na Kosovu uspostavljena, nepriznata od Srbije, ali, ipak, država sa mnogim atributima državnosti, ako je ta realnost nametnuta od moćnih svetskih kreatora slike sveta, i ako smo pred tom realnosti nemoćni, zašto, pitam se, kreiramo novu realnost, koja nas čini još nemoćnijima, kao narod i državu. Zašto delimo Srbe sa Kosova na sever i jug, na dobre i loše, patriote i izdajnike? U čije ime i za čije dobro smo unutar njihovog ljudskog kraha ugradili mini pakao kao radni prostor gubitničkih konstrukcija beogradskog pašaluka i njegovih dahija?

Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala? Kažu, tvrdim, oni koji su učinili poslednji zločin – podelili kosovske Srbe. Oni su, a ne ma koji Srbin sa Kosova, živeo on u enklavama, ili na severu, ali živeo, pokušavao da živi kao ljudsko biće, učinili da i u očima tih Srba sa Kosova i u očima nas u Beogradu kada se, a ako se usudimo da pogledamo svoj vlastiti odraz u ogledalu, izgledamo mali, kao ljudi kojima je samoukinuto dostojanstvo. Gubitnici iz Beograda drže Srbe sa severa na barikadama kao taoce svojih gubitničkih politika, pa kad uticaj na te Srbe oslabi, kad dolazi zima duga i hladna, i kada će život na barikadama postati nesnošljiv, Beograd predizborno pušta nove žestoke petarde tipa „ratovaćemo“ samo vi, braćo, ostanite na barikadama do daljeg.

Tužna sudbina kosovskih Srba ne može se podeliti, sve i da Kosovo može. Ona ostaje, i zahvaljujući strašnoj demagogiji i neodgovornosti dela beogradske elite počinje polako da se stapa sa tragedijom arhetipskog mita o Kosovu, i postaje gotovo mitska. Jedan narod možete unesrećiti, zacelo, i ako ga proterate sa neke teritorije koja je njihov dom, a ako je reč o tako specifičnoj teritoriji kakva jeste Kosovo, utoliko pre, ali čak ni tada ne uspevate da uništite taj narod, njegova obeležja, njegovu tradiciju, njegova verovanja, njegov sadašnji život, njegovo postojanje. To uspevate samo ako takav narod uništavate sistematski, dodatno, tako što ga lažete, tako što ste zauzeli mesijansku ulogu spasioca u svom bolesnom ego-tripu, tako što ga pozivate na žrtvu do kraja, a svoju decu komotno i raskošno školujete u inostranstvu. Ima se, može se. Svaka budaletina iz Beograda daje sebi slobodu da sudi o Srbima koji su ostali da žive na Kosovu. Huškajući jedne Srbe na druge i čineći razne nepodopštine tim ljudima. To već postaje nepodnošljivo posmatrati. Ima li neka preambula u Ustavu koja od demagoga na ego-tripu zahteva da vrate mandat na demagogiju i kalkulacije, na prljavi rat do istrebljenja kosovskih Srba, sve dok se oni ne domognu vlasti nad ovo malo Srbije koliko je još ostalo. Nije hrabrost opredeljivati se za i protiv Srba na barikadama. Hrabrost je danas reći onakvu istinu tom narodu koja će im dati slobodu manje gorkog a više nadežnog odlučivanja o svojoj budućnosti na Kosovu – ili ukratko – ne žrtvovati ih šta god bilo političko finale za Kosovo.

U intervjuu Danasu, juče, rediteljka Tatjana Rigonat koja se uhvatila najtežeg rediteljskog posla da režira Dostojevskog i to „Zle duhe“, u najdemonskijim vremenima u Srbiji, podsetila je na Dostojevskog koji je celim svojim delom upozoravao na zlo nad svim zlima, kada se u mutnim vremenima pojave ljudi koji i najlepše ideje pretvaraju u užas, haos, talog… Od Kosova neće ostati ni ideja, a kamoli šta drugo, ako se zli dusi – koji ljubav kosovskih Srba i ljubav svih nas za ono što Kosovo prirodno predstavlja u našem istorijskom i kolektivnom arhetipskom sećanju – ne zaustave. Smesta.