Zlo terorizma i reakcije

Po definiciji, terorizam je svaka smišljena upotreba nasilja ili pretnje nasiljem sa ciljem zastrašivanja, ili, usađivanja straha u čoveka, narode, države. Tim pre mi je zanimljiv detalj na Wikipediji, gde ova definicija ima jedan apendix, kaže se naime „terorizam je smišljena upotreba NEZAKONITOG nasilja“, itd. Ne znam šta se time želelo reći? Da postoji „zakonito“ nasilje? No, ovo je usputna primedba, pa ipak, ima veze sa kakofonijom reagovanja na akt terorizma u Parizu, 13. novembra kada je poginulo preko 129 ljudi, i ko zna koliko fizički povređeno, i psihički istraumirano. Nejasno zvuči to izmešano mnoštvo glasova koji reaguju: pojedinci, grupe za pritiske, instruirani analitičari, islamofobi, islamofili, prozapadnjaci, mrzitelji opšte prakse, čovekoljupci. Šta je zajedničko? Uzimam u razmatranje samo reagovanja koja, čini se dolaze od psihički uravnoteženih (to su oni koji se ne naslađuju „Gernikama“ i pokoljima uopšte). Dakle, zajedničko svim reakcijama uzetim u razmatranje prvo je žaljenje za žrtvama masakra. Tuga je neizmerna. Ali, šta? Nakon ispoljenog pijeteta, kao da prestaje svako zajedništvo i svako navija vodu na svoju vodenicu. To nije dobro i govori o tome da je svet zaista otišao do vraga.

Uzmimo da si iz Srbije. Pišeš o terorizmu, i osvrćeš se na njegove korene, i ko ga proizvodi, ko finansira, moraš li, građanine, ako si Musliman da podvučeš baš to da „ne treba sad svi muslimani da se izvinjavaju, jer neki muslimani čine stravične zločine“, ili, ako si Srbin da pišeš kao istinski žališ pobijene Francuze „uprkos činjenici da Francuska nije žalila Srbe kada ih je NATO avijacija ubijala“. Ne sporim se oko toga da li su Musliman i Srbin koji ovo izriču, pišu, u pravu, čak, s izvesnim ogradama, mogla bih se i složiti sa oboje. Ali ograde, u tako krhkoj priči kakva je terorizam su ponekad značajnije od glavne rečenice. One ukazuju na dužnost opreza i merenja svake reči. „Izviniti se“ je uvek bolji put ka nadi nego ne izviniti se. Izvinjenje godi dušama stradalih ljudi. Izvinjenje je uslov svakog prijateljstva.

Napokon, nisu ni svi Srbi odgovorni za zločine koje su činili neki Srbi, ali se od Srba unisono zahtevalo da prihvate odgovornost, neki su se zalagali da se Srbi nazovu genocidnim narodom, a nekmoli da se ne izvinjavaju? Ali sve to sada nije važno. Dok se govori o stradalima, nikom dobronamernom ne treba da pada na pamet da se oglašava sa pozicije vere i nacije. Takođe, u onom drugom, reagovanju (autorski komentar objavljen u Politici) pojavljuje se ta rečenica koju sam citirala gore, koja u prevodu poručuje: „Volimo Francusku, kao što Francuska nas nije volela.“ Pa, ako smo za ljubav i pomoć Francuske u 1. svetskom ratu podigli spomenik toj ljubavi Srbije i Francuske, recimo, da ta rečenica nije neistinita, da te „ljubavi“ ili, empatije, tokom NATO bombardovanja nije bilo. Pa, što se onda bunim? Zato što postoji vreme kada se o takvim stvarima ne govori, ako tekst počinjete iskazivanjem pijeteta prema nevinim žrtvama. Da budemo precizni, mi možemo reći sa sigurnošću da Francuska nije pokazivala politički stav koji bi značio da nas žali, ali ne možemo znati da li nas je i koliko Francuza, običnih građana Francuske u tom trenutku žalilo? A žalilo nas je, provereno, mnogo građana Francuske.

Dakle, na priču o terorizmu koja je na globalnom planu nerazumljiva do bola, mi ne možemo uticati. Da li je virus terorizma „pobegao“ iz američke laboratorije i otrgao se kontroli? Da li će Rusija i SAD zaista udružiti snage u borbi protiv takvog terorizma? Ko od toga ima koristi? Kako zaustaviti islamofobiju koja rapidno raste zahvaljujući jednostranoj slici koju svetski mediji forsiraju? Zašto jedno nasilje nad narodom jeste terorizam, a drugo, i mada bez odobrenja SB UN to nije, nego je valjda ono iz Wikipedia definicije „zakonito nasilje“?

Na sva ta pitanja Srbija ne može da utiče, niti je ko pita, a zucne li dobiće po zubima. Ali, možemo uvesti neki red, makar medijski u način na koji tretiramo teme vezane, trenutno za masakr u Parizu. Pravilo bi bilo radi ( piši) tako da maksima tvoga delovanja u svakom momentu može postati opštim principom čovečanstva.