Znači, Munze, tebra

Takozvani vicevi o „Zemuncima“ stekli su već „nacionalnu“ ravnopravnost u vickastom pogledu na svet, rame uz rame sa vicevima o Crnogorcima, Bosancima, Lalama, Piroćancima… Ti „nacionalni“ vicevi uvek se oslanjaju na predrasude o pripadnicima neke etničke grupe. Pa su tako jedni obavezno glupi, drugi lenji, treći ravnodušni, četvrti škrti itd. Vicevi su uglavnom besmisleni, više manje bezazleni, ali tamo gde se, ponekad, pripadnik neke etničke grupe prepozna i nasmeje nekom vicu, još i mogu da prihvatim da tu ima nečeg komičnog. Otkada su se, međutim, pojavili vicevi o tzv. Zemuncima, stvar se komplikuje. Naime, potpuno je nejasno zašto se ovi vicevi zovu vicevima o „Zemuncima“, kada govorom, uzrečicama i besadržajnošću apsolutno ničim ne podsećaju na Zemunce? U svetu, naravno, u kom „zemunac“ nije sinonim za „kriminalac“.

Ljudi koje poznajem vole Zemun. Nisam nikakav nekritički lokal – patriota, ali držim da o Zemunu mogu da govorim kompetentno, stoga odgovorno i sa pokrićem tvrdim da u Zemunu, nikada u životu nisam upoznala baš nikog ko kada izjavljuje saučešće kaže: „Znači, tuga, tebra“, niti sam poznavala ljude koji osim: „mis’im stvarno“, i „znači“ jedva da i kažu još neku reč. A o Zemuncu koji Zemun zove Munze, o krilatici „Munze je konza“, nema ni govora. Zemunci koje znam, i koji nisu samo moji školski drugari, profesori, očevi prijatelji, rođaci, drugari sa Dunava, nego bezmalo svi ljudi koji se mogu sresti u ovom posebnom gradiću isprepletanih kultura i civilizacija, jesu sve suprotno onome što se u tim vicevima kaže. Oni su gospodstveni i lepo vaspitani, i na pijaci i po gradskim ulicama, prodavnicama, kafanicama i konobama koje krase stari Zemun, mnogo pre izgradnje „Bahusa“ , „Monce“, „Blejvoča“, i sličnih mesta kojih je danas brojčano više. To su ljudi vrlo ponosni na Zemun, na Gardoš kulu, na Zemunsku gimnaziju, muzičku školu, na nekadašnju scenu „Narodnog pozorišta“, na stare crkve svih veroispovesti, na današnji „Madlenijanum“, i naravno na Dunav, koji još valjda samo u Zemunu teče u Štrausovskom ritmu. Lepo je Đilas rekao, pre nego što će postati gradonačelnik, da je Zemun oduvek deo Evrope. Zašto je ta rečenica tada izazvala onoliki bes mnogih, ne shvatam. Jer, to jeste sušta istina. Ko su onda „Zemunci iz vica“ i čiji je njihov „zemunski“ govor?

Držim da je reč uglavnom o kriminalcima, sitnim lopužicama, žicarošima, mangupima, koji su došli ko zna od kuda sve ne i naselili se, između ostalih mesta, i u Zemunu. Taj sleng, dakle pripada toj vrsti ljudi koji se međusobno oslovljavaju sa „batice“ ili „tebra“, koji zaključuju sa „znači“ na početku, sredini i kraju nečega što ćemo, da ne bismo sad revidirali čitavu gramatiku, hajde nazvati „rečenicom“. Sredinom devedesetih, nažalost i nakon 2000, šira javnost ih je upoznala kao „šilerovce“ i znam da je moja pokojna razredna (predavala književnost i proučavanje književnog dela), izazvala buru smeha kada se kod svojih mlađih kolega raspitivala o tim momcima. Pitala je, kako to da su toliki mladi ljudi ljubitelji Šilera, kada on nikad nije bio tako popularan kod omladine, i otkud takav „pokret“ u Zemunu? Mislim da vicevi o „Znači Zemuncima“ i potiču iz tih godina. Taj govor se kasnije proširio, i sada je i medijski veoma prisutan. Pre svih na TV Pink gde svi, od voditeljki preko gostiju iz sveta estrade, i „džet seta“ gaje te mačke, koje govore „znači, ono, mjau, brate“. To spada u onaj „sleng“ koji ne može da bude prihvaćen čak ni kao potkultura upravo zato što je opasni supstitut kulturi, i zato se koristi u nedostatku drugačijeg umeća govorenja, tačnije kao zamena za svaku sadržajnost i kao obesmišljavanje ne samo dijaloga, nego kulture u najširem smislu. A onda, Demokratska stranka za svoj slogan pred predstojeće prevremene izbore isturi u prvi plan „viziju“: „Znači Zemun“ !! Nije ništa bolji ni drugi slogan iste stranke: „Šengene beli, Voždovac te želi“. Međutim, ovaj drugi je samo glup. Prvi je odvratan, a s obzirom na to da je reč o DS, čak i neumesan i bezobrazan. „Znači Zemun“, jeste ono čemu se ne teži. „Znači Zemun“ je ono što ne sme da se neguje. Uzaludno je rušiti kuće u kojima se tako govorilo. Ukloniti „znači, mis’im, ono…“ iz govora lica koja medijski reprezentuju Srbiju i koja slušaju mladi ljudi (a moja razredna je u pravu, mladi nikad nisu posebno voleli da čitaju Šilera), koji danas ne vole da čitaju knjige, ali po sedam-osam sati gledaju Pink, neki je minimalni uslov da bi medijska edukacija ikad uopšte otpočela. Umesto toga, sada nam nude slogan. Opet valjda pod parolom: „To narod voli“. Kao obaveznu literaturu za DS – sloganslagače – preporučujem samo Predgovor „Rečniku engleskog jezika“ iz 1755. Semjuela Džonsona. Znači, kratko je.

„Zemun, znači, do jaja, ono, mis’im, braatee“. Takav narod, kome se taj lingvo-polit sistem dopada, možda i glasa za DS. Ali, šta je onda DS?