Barbarogenije decivilizator

Svakako da Aleksandar Vučić nije Barbarogenije kakvog ga je Micić zamišljao, ali šta ako se ispostavilo da mi možemo da izrodimo jedino takvog decivilizatora kakav je predsednik Srbije, koji ne stvara i ne simbolizuje neku drugu, bolju civilizaciju – kako je to Micić zamišljao – nego svaki dosadašnji napor ljudskog roda da stvori koliko-toliko pravedno društvo kojim će vladati nekakvi zakoni i upravljati najveštiji i najstručniji – povazdan kompromituje?

Možda bi shvatio da ovi naši prostori ne mogu svet da učine lepšim, nego da u ovoj „ropotarnici istorije“ može da nastane samo „antimaterija“ koja preti da proguta sve što joj se približi.

A možda bi sebe ubedio, kao i mnogi ovdašnji intelektuaci, da je Vučić zapravo neko ko nas vodi u svetlu budućnost, a zauzvrat bi dobio mesto u upravnim odborima javnih medijskih servisa ili bi pak ušao u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, barem na lokalnom nivou.

Naravno, ne treba Micića preterano osuđivati, niti njegovu doktrinu banalizovati: ipak je on nju razvijao u vremenu posle Prvog svetskog rata, u kojem se učinilo da je civilizacija otišla dođavola.

Nije, na kraju, imao ni naša iskustva koja kazuju da nesputana energija na ovim prostorima završava po pravilu sa masovnim grobnicama.

Niti je imao iskustva koja kazuju da je Jugoslavija, zajednica balkanskih naroda, protiv koje se on onoliko borio, bilo nešto najbolje što su ovi narodi stvorili, uz sve njene manjkavosti.

Jugoslavija je dokaz da se od govana ipak može napraviti pita, doduše na oročen rok. Ono što se potom dogodilo jeste povratak u prirodno stanje.

Lako je naravno reći da je Vučić rezultanta silnica ovdašnjeg društva i njegove istorije, svih mitova, laži i mimikrija, nečiste saveti, lenjosti duha i inercije potpomognute ispijanjem pive ispred lokalnog dragstora i ispredragstornog sveznajućeg čampras-divana o svim stvarima koje se po svetu nahode.

To o silnicama, na kraju, vole da istaknu i neki koji su udobno smestili dupe u njegovom lancu korupcije, doduše tiho, ispijajući kapućino u bašti omiljenog kafića, pravdajući tako svoje nečinjenje.

Ali, svakako će biti veliki izazov za neke buduće antropologe, psihologe, kulturologe, sociologe, pa i socijalne psihijatre da odgovore na pitanje kako se On desio, ne samo nama nego i celom čovečanstvu.

Jasno je da smo kod nekog Albukerkija pogrešno skrenuli, da smo negde ušli u jako pogrešan voz, valja sve to detaljno preispitati i izvući nekakve pouke ako nećemo da nam se nešto slično i u budućnosti – desi.

Kada i ako skinemo ovu „draču s vrata“.

Belivukova grupa, čak i nezavisno od toga u kakvim je odnosima bila sa Vučićem i Srpskom naprednom strankom, predstavlja metaforu srpske vlasti.

Klan je od ljudi u „mesnom odboru“ u Ritopeku pravio kašu, a isto to naprednjačka vlast radi sa građanima Srbije, njihovim zdravim razumom, dobrim ukusom, osećajem za pravdu i nadom da ovaj život ipak ima nekog smisla.

I to je ono što Vučićev režim razlikuje od „obične“ diktature, ovo je nešto mnogo opasnije, ovo nije političko već multidisciplinarno pitanje.

Na kraju, ovde je politika ubijena! Mi ne živimo u državi nego u glavama Aleksandra Vučića, Vladimira Bebe Popovića, Dragana Vučićevića ili Milomira Marića.

A pakao na zemlji se nalazi u njihovim lobanjama.

Formula jedinjenja koja se već skoro deceniju stvara u Srbiji sadrži sve ono protiv čega se civilizacija vekovima borila: neograničenu vlast i korupciju, moć i novac u rukama najgore fukare, kriminal koji udišemo sa vazduhom, beščašće, dominaciju voluntarizma, gluposti, kiča i primitivizma, ekstremni nacionalizam, ukidanje pravosudnog sistema, podjarmljivanje građana, iskorišćavanje ljudskih slabosti, klerikalizam, uništavanje životne sredine…

I zatvaranje dobrog dela građana u kavez, iz kojeg nemoćno, dosadni kao papagaji, ponavljaju da su željni pravde, dok radne grupe i komisije, trošeći strane donacije, rade na popravljanju „institucionalnog okvira“.

I ta smeša je vrlo eksplozivna i zarazna. Jebo delta soj! Oni koji podržavaju Vučićev režim treba da budu svesni da, ako se ovome ne stane na kraj, slično „mitsko stvorenje“ može da se pojavi još na mnogim mestima.

Pokazalo se, naime, u istoriji da balkanski Decivilizator može o zlu da zabavi ceo svet.

Postoji onaj stari vic u kojem je naravno Mujo glavni junak. Gde neće biti!

Napravili svetski naučnici neki nenadjebivi kompjuter koji u sebi baštini sva znanja i svu inteligenciju Kosmosa.

I zvali Nemca, Engleza i Muju da ispitaju njegove domete. Nemac i Englez postave neka veoma kompleksna naučno-matematička pitanja, i kompjuter im uz malo muke odgovori.

Sedne Mujo pred kompjuter, kad ono kompjuter počne da radi sto na sat, uključio se ventilator da mu hladi i harvder i softver.

I na kraju – kompjuter rikne.

Šta si ga, bolan, Mujo pitao? Ma samo sam ga pozdravio tradicionalnim bosanskim pozdravom – Šta ima? Elem, kada bi Vučić seo za taj kompjuter, ovaj bi se odmah pokvario. Ne bi morao ništa da ga pita.