Biti Vojvođanin

Naslućujete već po naslovu teksta: radi se o tome da li će građani na predstojećem popisu stanovništva moći da se nacionalno izjasne kao Vojvođani. Javnu diskusiju su zakuvali predstavnici vojvođanskih partija (dva komada), uz epizodnu ulogu njihove koalicione partnerke, ministarke za ovo, ono i društveni dijalog Gordane Čomić, a dokuvale desničarske partije, vazda spremne da brane uvek ugroženo srpstvo.

Brat bratu, tema je da pretrneš od važnosti i staneš mirno od straha, u trenutku dok naprednjački drim-tim provlači poslednje ostatke države i politike kroz mlin u jednoj kući u Ritopeku, a materijal im prinose uvaženi kriminalci i partneri s desne i leve strane političkog spektra.

Moglo bi se reći da je afera „Vojvođanin“ više protresla patriotske duhove i sa ove i sa one strane Save i Dunava, koji u cilju zaštite jedinstva srpske nacije čuvaju đedovu kuburu na tavanu, a haubicu u podrumu, jedva čekajući da ih ponovo upotrebe – nego ne baš toliko brojne građane Vojvodine koji drže do vojvođanskog identiteta, a koji je, na nesreću i Srbije i Vojvodine, dobrano stradao u udruženom zločinačkom poduhvatu moćne beogradsko-centralističke politike i ideologije i onih političkih boraca za autonomiju koji su od te borbe načinili sredstvo za bogaćenje i klijentizam svake vrste.

Vojvođanski identitet je stradao, ruku na srce, i usled višedecenijske, ratne i poratne izmene strukture stanovništva u pokrajini, koju maliciozni nazivaju etničkim inženjeringom, a tome je pridodala i saradnja Vučića i Orbana, odnosno dva nacionalizma, koja je Ištvana Pastora i ekipu pretvorila u verne sledbenike naprednjačkog režima koji za poslušnost i klimoglave dobijaju mrve i pokoji ćevap sa stolova na kojima bahanališu autoritarni beogradski i budimpeštanski režim.

Na vest da se razgovara o tome da građani dobiju pravo, koje uzgred odavno i imaju, da se izjašnjavaju kao Vojvođani, reagovala je koalicija Nada, sastavljena od Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije (POKS), DSS-a i nekakvih 19 organizacija civilnog društva, tražeći smenu ministarke za ljudska i manjinska prava i ovo-ono Gordane Čomić. I eto malo frke da se pokrpe avgustovske rupe u medijima!

Pritom, ova ćutljiva ministarka, koju onomad streljaše i koja je poznata po političkim frazama u kojima se otprilike konstatuje da zimi zna da bude hladno a leti toplo – zapravo nije ništa učinila osim što je potpomogla igrokaz vojvođanskih partija koje su tražile način da skrenu pažnju na sebe, pripremajući se za naredne izbore.

Jedan od lidera Nade, čije sam ime ovog trenutka zaboravio a mrsko mi da pitam gospodina Gugla, rekao je nešto ovako: cilj Gordane Čomić je antisrpski, da Vojvođani postanu posebna nacija.

Tako se, parafraziram i karikiram, nastavlja sprovođenje intergalaktičkog plana o rasturanju Srbije i srpskog naciona, a taj plan je već opisan u stotinama popularnih paraistorijskih i parapolitičkih knjiga štampanih na ovim prostorima, i dodatno pojašnjen u emisijama Milomira Marića na TV Hepiju.

Dodao je da su na isti način, zahvaljujući pretečama Gordane Čomić, i Crnogorci postali nacija, pa eno sada frka u Crnoj Gori.

Umesto da su svi bili Srbi, pa živeli u slozi, miru i blagostanju, i sa jednim vođom, kao što živimo mi u Srbiji danas.

Nisu samo Crnogorci već i svi ostali narodi na ovim prostorima zapravo Srbi, koji to samo neće da priznaju na popisu stanovništva.

Sve ovo i da je tačno – da su svi zapravo, i Crnogorci, i Bošnjaci, i Hrvati, i Makedonci, i Bugari, i Rumuni, i ini zapravo Srbi, da je u pravu blaženopočivši Jovan I. Deretić (čije knjige ima svaka poštena srpska familija) da su čak Iliri, Tračani i Dačani bili imena za srpska plemena – red je da se postavi jedno logično pitanje.

Ono glasi: a zašto pobogu onda toliki narod pobeže i još uvek beži od Srba i Srbije? Zašto toliki svet, rizikujući živote, hrli da postane Amerikanac, Nemac, Francuz, a neće da bude Srbin pravoslavne vere već traži druge identitete, opet rizikujući život.

Jebiga, i čovek bez trunke samorefleksije se jednog trenutka priupita zašto niko neće da se druži sa njim!

Vratimo se Vojvodini.

Ona ima šanse da opstane samo ako se rekonstruiše kao građanska autonomija, moderna regija koja otvara nove horizonte slobode i vuče Srbiju ka Evropi.

I ako u sebi pronađe snagu da stvori novu političku elitu koja će se iskreno zalagati za nju i svim silama boriti protiv Vučićevog režima.

Priča o nacionalnom određenju Vojvođana je unapred izgubljena bitka, a toga su svesni i oni koji se za to, kao, zalažu.

U pitanju je predizborna fora koja treba da obezbedi da Liga socijaldemokrata Vojvodine na sledećim izborima, i dalje parazitirajući na ideji autonomije, pređe cenzus i nastavi sa prodavanjem magle.

A koliko su iskreni borci za autonomiju i demokratiju, pokazuje činjenica da su u koaliciji u Novom Sadu sa SNS-om, SPS-om, POKS-om i ostalima, da imaju državnu sekretarku u Čomićkinom Ministarstvu za ovo i ono, i da njihov doživotni lider Nenad Čanak povazdan izigrava dvorsku ludu na režimskim televizijama.

Što reče jedan junak čuvenog romana Đorđa Lebovića „Semper idem“ – kako god da se okreneš, dupe ti je pozadi!