Bitka za Vojvovod

Fata mu kuvala čaj od kamilice, smirivala ga, celu noć sa njim probdela.

Prijatelji ga prethodno veče pozivali, ohrabrivali ga, govorili o lepim stvarima, o budućim druženjima, a njemu je to samo uvećavalo strah, dodatno ga uznemiravalo.

Mujo, naime, sutra mora kod lekara koji će mu saopštiti rezultate širokozahvatnih testova. Sumnja se na ono najgore. Sumnja se na ono što se ne izgovara pred decom, niti pred ljudima sa osetljivim ušima.

Preko volje, dok su misli opsesivno-kompulzivno vrludale, Mujo se obrija, lepo se obuče – Fata je sinoć ispeglala pantalone i košulju, čak i čarape je podvukla pod peglu.

Čekao u čekaonici jedno pola sata, i na kraju začu svoje ime. Ulazi u ordinaciju, a lekar opušteno kucka neku poruku, viber – nema sumnje. Podiže pogled i veli Muji one čuvene reči: imam za vas dve vesti, gosn Mujo.

Jednu veoma lošu i jednu veoma dobru.

Mujo se naježi, želudac poče da mu se ponaša kao Jevgenija Kanajeva, ruska ritmička gimnastičarka, ali odluči da prvo proguta onu lošu. Imate još maksimalno tri meseca života, veli lekar.

Strese se Mujo, ali kao da mu bi malo lakše jer je agonija iščekivanja prošla.

Spreman da se pomiri sa sudbinom, ponada se ipak da će dobra vest dovesti do kopernikanskog obrta. A dobra vest?

Znaš li, Mujo, onu medicinsku sestru sa velikim dudama što je prošli put bila u ordinaciji sa mnom?

Znam! E, dobri moj Mujo, ja je već neko vreme taslačim.

Ne bi čovek znao odakle da krene ako bi hteo da pravi analogije između ovog zapravo beskrajno tužnog vica sa političkim i društvenim okolnostima u zemlji Srbiji, kojom bezuslovno vladaju oni koji svoje uspešnice u taslačenju doživljavaju kao javni interes.

Stručni tumači vica će zaključiti da je lekar – sadista koji će ovo zbitije uz smeh prepričavati prijateljima sličnih nazora, a ostaviće tek malo prostora za mogućnost da je u pitanju čovek toliko zagledan u vlastiti pupak da zaista misli da će skrhani Mujo voleti da čuje koju o njegovim ljubavnim avanturama.

Stručni tumači političke kaste na vlasti neće, međutim, imati nikakvih nedoumica: u pitanju su oni koji sa Mujom i nama, običnim ljudima svakodnevno zbijaju surove šale, okruženi odobravanjem i smehom svojih ližisahana.

Kao da, recimo, možemo da čujemo kikot Vučićevih uguznika kada im je ovaj saopštio da će 5. oktobra uveče javnosti predočiti šokantno-neočekivanu vest da će nova predsednica Vlade Srbije biti – Ana Brnabić!

Srbija je razorena država, sva u fronclama, primitivna naprednjačka jazbina, sve za šta ste se izborili od 2000. naovamo je zgaženo – ali je dobra vest da će inspektorka Brnabić ponovo „vladati“, a mi nastaviti sa privatizacijom države!

Stručnjaci ukazuju da postoje različiti načini da čovek materijalizuje svoj sadizam: neki će napraviti masakr u podzemnom hodniku, neko će onesvešćenom mladiću stručno i precizno lomiti ruke ispred kladionice, a neko će se jednostavno učlaniti u Srpsku naprednu stranku ili sa njom ući u koaliciono-prijateljske odnose (ovo poslednje ima i mazo-elemente).

Svaki istup naprednjaka, na čelu sa njihovim neprikosnovenim šefom, u sebi sadrži – pored populizma, za kojeg bismo pomislili da ne može imati prođu ni u obdaništu – i sadističke elemente.

A njihov odnos prema onima koje smatraju protivnicima – bez obzira da li su u pitanju političari, novinari ili druge javne ličnosti – podseća na spomenuto novosadsko lomljenje ruku, na onaj snimak koji je pre mesec dana uznemirio korisnike društvenih mreža.

S tim što u naprednjačkom slučaju, prileti tu i tamo neko od njihovih levih i desnih drugara, i dodatno iscipelari onesvešćenog.

Kada smo već kod Novog Sada, hajde da spomenemo i SNS-ovog vernog i poslušnog sado-mazo koalicionog partnera, Ligu socijaldemokrata Vojvodine.

Ova je stranka, naime, počela za minule izbore da se priprema godinu i po ranije, pokušavajući da utera u svoj tor sve ono što se zalaže za vojvođansku autonomiju.

Formiran je – ni manje ni više – Vojvođanski front!

Oni koji su, iz ranijih iskustava, skontali da je sve ovo, kako to kažu u Bosni, ubleha – proglašavani su za neprijatelje Vojvodine i klerofašiste.

Jeftini politički trik se pretvorio u skupu kampanju, a poruka je bila – Vreme je za Vojvodinu!

Toliko se zajarila kampanja da su neki pomislili da je u pitanju odsudna bitka, i sa tavana spustili đedovu kuburu i dobro je izdrnčali. I na kraju smo dobili lekara koji nam saopštava sledeće: uspeli smo svojim dugogodišnjim političko-medijskim aktivizmom da ideju vojvođanske autonomije u potpunosti razorimo, kao i da – saradnjom sa Vučićem – iskompromitujemo sve ono za šta smo se, makar formalno, zalagali od 1990. godine.

Ali ima jedna dobra vest!

Ponovo smo postali deo novosadske vlasti i upravljaćemo Vodovodom i kanalizacijom. I ne samo to – nije sve u javnim preduzećima!

I jebiga, sada zbog viših vodovodno-kanalizacionih ciljeva, LSV sedi u novosadskoj vlasti u kojoj obrazovanjem upravlja nekakva Dina Vučinić, koja kaže da su Hrvati „trajno obolela nacija“. Ali veli LSV, ima i dobra vest.

To nije stav gradske vlasti!