Čurug, cijalis i komentari

To je pokazao i na vlastitom primeru, napuštajući živi svet prema nekim izvorima upravo u našoj Sremskoj Mitrovici, gde će – koincidencija koincidenciju stiže – potpisnik ovih redova za koji dan nastupiti na jednoj tribini.

A kakva je veza između slavnog blaženopočivšeg argentinskog fudbalera Dijega Maradone i drugog drevnog vojvođanskog mesta Čuruga?

Rekli biste nikakva, i tu biste se zajebali.

Kao prvo, neki Čuružani iznose argumentovane tvrdnje da je Maradona dalekom starinom iz ovog bačkog mestašceta.

Kao drugo, stanovnici Čurugu obližnjeg Žablja tvrde da ih spaja greh, jer je, po njima, Čurug selo poroka a Maradona se odavao poroku, onoliko.

Ne samo da je bio fejk-levičar, ne samo da je koketirao sa kokainom i drugim paklenim supstancama nego se čak družio sa Emirom Kusturicom.

Kako bilo, uskoro će u centru ovog mestašca osvanuti njegov džinovski mural, koji vrlo lako može postati mesto hodočašća ljubitelja Argentine i fudbala, iz Gospođinaca, Nadalja i Turije, pa i šire.

Proširuje se turistička ponuda, što bi se reklo.

Postoji decenijsko oštro rivalstvo između Čuruga i Žablja.

Kada biste im rekli da je u pitanju „narcizam malih razlika“, nadrljali biste.

Čuružani nikada nisu oprostili Žablju to što njihova opština – istorijski nepotkovano, kažu – nosi ime po Žablju.

S druge strane, Žabljani razne bedastoće pričaju o Čuružanima, između ostalog i viceve u kojima ovi potonji ispadaju smešni, zadrti i nadrndani.

Iako kroz Čurug protiče Mrtva Tisa, a tu je i sjajna plaža koja je doprinela da meštani poznaju plivačke veštine kao da su božeoprosti članovi Šapićeve stranke, u Vojvodini je – zahvaljujući Žabljanima – onaj skok u vodu, kada blepneš kao daska, na stomak, i kada ti bubrezi promene mesta – poznat pod imenom „čuruška lasta“.

Kruži i priča kako je Čurug nebezbedno mesto, pogotovo ako naiđete na derane koji ispred lokalnog dragstora ispivaju pivo.

Navodno je jedan pesnik lutao peške po Vojvodini, u potrazi za inspiracijom, i u Čurugu se sporečkao sa deranima, koji ga onako baš izdevetaše.

Pesnik je odustao od daljeg lutanja, a ovo zbitije je uticalo na njegovu poeziju.

Kritičari utvrdiše da je ona do tada bila puna nade, ljubavi i poverenja u dolazeće generacije, a od tada – bremenita brigama, tugom, pa čak i mržnjom prema ljudskom rodu.

Ima mnogo viceva o Čuružanima koji su navodno izmišljeni u Žablju, a jedan od njih pripoveda o čuruškom nesputanom grehu.

Navodno je neki Čuružanin, po imenu Aksentije, imao običaj da stoji na prometnom seoskom ćošetu, blizu centralne prodavnice, i svakoj ženi koja prođe, polovinom usta upitno dovikne, onako samo da ona čuje: Daš mi (onu stvar)?

Elem, prolazi jedna čestita Čuružanka, žena o sebi i pri sebi, i Aksentije izreče ovu mantru.

Žena prosto ne veruje šta je čula, pa ga osmotri, a on, gledajući je direkt u oči, ponovi ponudu.

Ona mu priđe i ošamari ga da se čulo do Temerina.

Sram te bilo!

No, sutradan, stvar se ponovi.

Ode ona po provijant, vuče ceger, ovaj traži (onu stvar).

Zvekne ga ona opet šakom, sada malo slabije, bi joj žao, i upita ga: Je li, majke ti, da li ti to nekada upali?

Veli on: Jesam se ja nadobijao šamara, ali sam se vala i… Moram nositi cijalis sa sobom!

E sada, kakve veze ima ovaj vic sa Čurugom od države u kojoj živimo?

Ima i te kako, znao je Marko Aurelije šta priča.

Sveprisutni naprednjački Aksentije stoji praktično na svakom ćošku naše zemlje i građanima isporučuje sličnu ponudu kao Čuružanin.

Ona je doduše povoljnija, jer osim seksa, uglavnom sledi i poklon.

Mogu Žabljani da pričaju koliko hoće da su Čuružanke pohotne, ali su one manje podatne od većine građana Srbije, pogotovo onog dela koji se – iz nepoznatog razloga – naziva „elitom“.

Neko se poda za nekakvu sinekuru, nekima obezbede dobar honorar za kolumnistički rad, neko dobije štelu u kovid centru, nekima zaposle jetrvu i spoljnu zaovu, neki su jednostavno navikli da budu uz vlast, pa inercija vuče, nečiji su politički patroni legli na rudu, pa moraji i oni, neki su ucenjeni zatvorom, a nekima je bome dovoljno da ih samo potapšu po ramenu.

Jedne koji sa Aksentijem naprave poslovni dogovor lako ćete prepoznati.

To su oni koji, sve šljapćući usnama, u svinjcima od nacionalnih frekvencije brane mudru Vučićevu politiku koja je dovela da je u Srbiji nezaposlenost minus 200 posto, jer svako ima po tri posla.

Imaju lifting skoro kao Zorana Mihajlović.

Drugi su mudriji, glume skrušenu zabrinutost nad nacijom i moralnu gromadnost.

Slično započinju rečenicu kao šovinisti kada kažu „Ja nisam šovinista, ali…“ – a posle tog „ali“ pršti nebeska mržnja.

Naprednjačka vlast je loša, ali… Iza toga ide najsočnije pljuvanje prema bilo kome ko toj vlasti može da bude alternativa.

I sledi zaključak: ovakvi kakvi jesmo zaslužili smo Vučića!

Praktično je on, kao kakav kralj, od Boga nam poslat!

Naprednjačkom Aksentiju – sve u svemu – cijalisa treba cela apoteka!