Da li će Vučić propušiti?

Lala i Sosa, veli on, imadoše kćerku koja je bila dromfuljasta, i već u ranoj mladosti pokazivala je sklonost ka tulumarenjima i opijanjima po njihovom i susednim selima.

Legenda kaže da je viđena čak i u disku „Napredak“ u Čenti, ali to su informacije koje bi valjalo naknadno proveriti.

U školi joj je odeljak sa ocenama izgledao kao binarni sistem, a nekoliko puta je uhvaćena u toaletu kako se fata sa muškarcima.

Jednom je zaglavila i u pritvoru zbog obijanja trafike, ali su je iz njega izbacili zbog nediscipline.

Čak je, pored svega toga, redovno gledala televizije sa nacionalnom frekvencijom i kupovala, kada skupi 25 dinara, „Informer“, kojeg je znala i po dva-tri puta pročitati.

Kada bi je neko upitao šta planira u životu, ili joj prozborio da će joj starost biti ljubopitljiva šta je sa mladošću radila – ona bi se samo nasmešila i rekla da svaki lonac ima poklopac.

I da za svaki problem postoji univerzalno rešenje, bar u zemlji Srbiji.

Plan joj je bio – govorila je – da ode u veliki grad, da se učlani u Srpsku naprednu stranku, i da sa tom diplomom postane saradnica, a potom i direktorka Instituta za geostrateška istraživanja.

Lala i Sosa, s obzirom da je jedinica u pitanju, bili su jako pažljivi, pa su joj tek onako izokola ukazivali da bi trebalo malo da se smiri i upristoji, da se posveti knjizi i nauci.

Nikada od nje nisu tražili da im pomogne oko kućnih poslova, ali su joj jednom za kaznu tražili da pomete dvorište, što je ona odbila.

Pod jastuk su joj poturali sliku Dositeja Obradovića, verujući u njene isceliteljsko-prosvetiteljske moći, ali to baš i nije mnogo pomoglo.

U jednom periodu se naglo ugojila, te je Sosa – radi njene linije – izbacila ulje iz upotrebe i pržila isključivo na masti, ali to ne beše gojaznost već bremenitost.

I bogami, ubrzo Lala i Sosa dobiše unuku, čiji se otac nije znao.

Puče bruka po celom regionu, ali se njih dvoje tešiše da bar ne moraju da brigaju da neće imati potomstvo.

Ne prođe ni godinu dana, i ona ponovo zatrudni, opet sa N. N. licem.

E, tu Lali pukne film. Pozove je na razgovor i reče joj: „Moram da ti kažem da Sosa i ja nismo u potpunosti zadovoljni tvojim ponašanjem. Jako smo zabrinuti. Kako je krenulo, na kraju ćeš i propušiti!“

Ako bismo bili maliciozna zakerala, onda bi nas ovaj multifunkcionalni trač-vic mogao podsetiti i na zemlju Srbiju.

U ulozi Laline kći mogao bi se, recimo, naći „najveći sin nacije“, Aleksandar Vučić, a Lala i Sosa bi mogli biti metafora za našu vaskoliku stručnu javnost, brojne građanske aktiviste i predstavnike međunarodne zajednice.

Evo već skoro deceniju mu šalju izokola poruku da možda stvari ne idu u najboljem pravcu, pa će tako (projektno) konstatovati da su „usporeni reformski procesi“, da postoji „problem kod implementacije zakona“, da je visok „indeks korupcije“, da je potrebno „strateški rešiti problem slobode medija“, da bi valjalo „unaprediti izborne radnje“, „uskladiti zakone“, „ubrzati proces evropskih integracija“ i „podići nivo interkulturalnosti u društvu“, a on je u međuvremenu sa svojom ekipom – svesno i planski – od države napravio ćumez u kojem se ne možeš pomeriti ni milimetar a da ne ugaziš u govno.

Ljubav je slepa, pa se ne može reći da Lale i Sose naših života nisu mnogo šta pokušali da pripitome radikalsko čudovište, verujući u onu hrišćansku promisao da najveći grešnici mogu postati Gospodu najbliži sveci.

Pod jastuk su mu turali knjige Maksa Vebera, ali one su se tokom noći pretvorili u sabrana dela Redžepa Tajipa Erdogana.

Slali su ga u Potočare, što je trebalo da bude signal njegovog istinskog preobraćenja, a on je – da li slučajno? – tamo postao veća žrtva od hiljada sistemski pobijenih.

Pomogli mu da zabetonira vlast, kako bi, je li, imao dovoljnu političku snagu da „reši problem Kosova“, mada je svakom sa zrncem političke inteligencije i intelektualnog poštenja oduvek bilo jasno da su veće šanse da Marijan Rističević pobedi na „Kviskoteci“ nego da Vučić ispuni data obećanja.

Svojski podržavali njegov „obračun“ sa kriminalom dok je on u državi uspostavljao jednopartijski sistem po ugledu na japansku mafijašku organizaciju Jakuza.

Hvalili njegovu stabilizatorsku i pomiriteljsku ulogu u regionu, dok su njegovi mediji, kojima jašu haški ratni zločinci i oni koji su ostali na slobodi usled nedostatka dokaza, i njegovi politički sledbenici i njegovi intelektualci u potpunosti obnovili narativ s kraja osamdesetih i s početka devedesetih, u toj meri da samo nedostaje varnica pa da se u „regionu“ napravi nekakvo veliko sranje.

I onda im je, kao onomad Lali, pala klapna, pa su ga pozvali na razgovor.

Rekoše mu da „nisu u potpunosti zadovoljni njegovim ponašanjem“, pa napustiše radne grupe, izdadoše saopštenja i ne otvoriše niti jedno novo pregovaračko poglavlje. „Kako je krenulo, još ćeš i propušiti!“, rekoše mu.

Njihova zabrinutost nije bez neke. Jer, kada on počne da puši, tek ćemo se onda o pravom jadu zabaviti – nije isključeno da se od vatre i dima pogušimo.