Đole, Dara, Buda i svinja

Iz priče je proistekla pramudra izreka koju ponekad ponegde možete i danas da čujete.

Elem, Buda se – dal’ Sidarta, dal’ neki drugi – nekoć mlatarao gdekud po severnoj Indiji i širio svoje (ne)religijsko učenje, popularno danas među zapadnjacima koji bi mentalno, pa i fizički, da pobegnu od surovosti pomahnitalog neoliberalizma i trendovskog levičarenja.

I na tom svom putu Buda je svakojakog sveta sreo, neki su ga pomno slušali, neki su se samo pravili da su zainteresovani za njegovu spiku, neki su odmahivali glavom, a neki su ga bome i oterali.

Navodno je naleteo i na lika kojem je bilo dosadno, pa je desetak dana zadržao Budu u svojoj kući, da mu ovaj mudroslovi.

Jedva je Buda pobegao, i živu glavu i zdravu pamet sačuvao. Taj lik je bio, izgleda, nekakva preteča Mizeri.

Naišao je tako Buda – što je ključno za priču – i na nekakvog zlojeba, čoveka teškog karaktera, kao da je božemesačuvaj iz Porfirijevog sela, u kojem prvo – kako legenda kaže – pretuku pridošlicu, pa tek onda se raspituju ko je on.

E sada, taj severnoindijski zlojeb nije doduše pretukao Budu, ali mu je sasuo u lice svašta nešto.

Rekao mu je da je prevarant koji zaluđuje narod i uzima mu novac i hranu, da je pokvarenjak i šupak, i na kraju ga je nazvao i svinjom, što je bila i ostala teška uvreda.

Buda smireno, kako to samo Buda zna, sasluša zlojeba i odgovori mu: Gospodine, ja sam za vas svinja, a vi ste za mene Buda! Otkud sad to, ovaj u čudu.

Odgovor na ovo pitanje je postao ta neretko citirana Budina misao: Svinja vidi svinju, a Buda vidi Budu! (Zarad političke korektnosti ovde želim da izričito pohvalim svinju kao inteligentnu i emotivnu životinju čije ime ne bi trebalo da koristimo u pežorativnom smislu, ali koju pritom smemo da raskomadamo, osušimo i pojedemo! Dakle, u pitanju je starinsko metaforično korišćenje naziva.)

Nismo deca pa da moramo objašnjavati šta nam ova izreka ima poručiti, pogotovo u zemlji Srbiji, gde se lepa reč o nekom trećem retko kada čuje.

Dugo „ovo“ traje, i iz nas je na svetlo dana izvuklo sve najgore.

Ipak mislim da bi o njoj valjalo razgovarati na školskim časovima, da se mlad svet spremi na ono što ga možda očekuje.

Da zna da je onaj koji u (skoro) svim ljudima vidi svinje, a u svim događajima, namerama i nadama svinjarije – i sam svinja.

Postoje, je li, svinje koje oko sebe okupljaju mlade (i ne samo mlade) ljude, ubeđujući ih da je svet izvan njihovog kružoka opasan i neprijateljski, i da se samo u tom kružoku mogu osećati bezbedno. Da su sigurni samo na sisi vrhovne svinje kao nekakvog gurua-zaštitnika.

Neki će reći da je to tipično za sekte o kojima smo se nagledali onoliko filmova, ali po istom modelu su izgrađena i neka društva, političke partije, nevladine organizacije i građanske inicijative, danas.

Pogledajte zemlju Srbiju, pogledajte propagandu koja nam saopštava da jedino sa Aleksandrom Vučićem ova zemlja i ovaj narod imaju budućnost, a da je sve izvan toga – praktično igra sa smrću!

Svinje vazda vide svinje, pa tako i ovdašnja državna propaganda svuda oko nas vidi smrtonosne namere, paklene planove i pokvarenluk.

O karakteru ove vlasti najbolje govori njena propaganda.

Čak bolje nego afere koje svakodnevno proizvodi.

I budite sigurni da su oni u vlastitu propagandu i poverovali.

Oni žive u svom surovom svetu, kojeg su sami kreirali.

Uzgred, normalan čovek se ne bi ni za sve pare ovog sveta menjao sa njima.

Pogledajte samo osmeh predsednika dok sedi u „očevom podrumu vina“ i, kao, uživa.

Taj ledeni, cinični grč-osmeh otkriva bespovratno nesrećnog čoveka. Skoro kao osmeh Milomira Marića.

Sigurno ste pogledali „Daru iz Jasenovca“.

Tačno je da nijedan film ne može ni približno da dočara monumentalna zverstva koja su se dešavala u ustaškim logorima zla, pa ni ovaj koji je to pokušao na više nego brutalan način.

Ali svaki film, kao i svako umetničko delo, progovara o svojim autorima, u ovom slučaju ne samo o režiseru i scenaristkinji, nego i o nadležnim državnim trudbenicima u kulturi Srbije.

Dakle, o svima onima koji su produkovali ovu „pornografiju nasilja“.

Verujte, ne bih voleo da sa svim tim autorima budem komšija ili rođak.

Plašio bih se, jednostavno.

Budine izreke sam se decenijama prisećao dok sam od nekih Novosađana „iz prve ruke“ slušao ružne priče o Đorđu Balaševiću.

Balašević je čovek zbog kojeg sam Novi Sad zavoleo na neviđeno, kao klinac, pa mi je to teško padalo.

Čak i neki koji su mu bili politički bliski znali su o Đoletu pripovedati neverovatne gadosti.

A oni politički udaljeni su ga nazivali svinjom, maltretirali ga, ucenjivali i ponižavali, toliko da je jedared morao čak pobeći iz grada kojem je bio i ostao sinonim.

Ne može se u svom selu biti Buda.

A onda su ti isti ronili suze zbog njegove smrti.

Pisali patetične oproštajne poruke. Shvatili da iz svega mogu izvući pokoji politički poen.