Dva entiteta Srbije

Njegov životni moto je da je svet oko nas beznadežno neinteresantan i predvidljiv, i da mi nemamo pravo da ga svojim izanđalim frazama i idejama kojima je rep dugačak kao u muške žirafe – činimo još dosadnijim.

Ponekad nas jezičkim i misaonim vratolomijama zasmeje, ponekad rastuži, često iznervira, ali one postižu efekat – njegove se reči prepričavaju čak i ako su u pitanju kompletne stupidarije.

Ne prati on temeljito zbivanja na političkoj sceni u Srbiji, ali ipak nekako pohvata glavne političke tendencije i dekadencije, i pizdi na sve na šta pizde dobro informisani građani.

Prelistavajući kanale, juče je naišao na vest da je formiran Slobodni parlament Srbije, i to ga je ponukalo da me nazove i kaže kako je „razradio plan za Srbiju“.

Veli, sve je otišlo dođavola i jedino je rešenje da se ova zemlja, po ugledu na Bosnu i Hercegovinu, podeli na dva entiteta: u jednom da obitavaju Vučić i njegova ekipa – razni Vulini, Tasovci, Krletovići, Vučićevići, Čanci i drugi – kao i građani koji odaberu zajedničko bivstvovanje sa njima, a da se u drugom nastane oni koji bi želeli da žive u normalnom, civilizovanom društvu.

Taj drugi utopija-entitet nastanili bi, kako je on to zamislio, ljudi različitih ideologija kojima je zajedničko to što, pre svega, imaju dobar kućni odgoj, potom što drže do ljudskosti i što ne misle da je ovo svet u kojem čovek čoveku treba da bude vuk. Oni koji, kako kaže, žele da žive onde gde se prepoznaje granica između huligana, kriminalaca i državnih službenika.

Veli, mogao bi da, opet po ugledu na BiH, postoji i jedan distrikt, gde bi se stanovnici dva entiteta susretali i trgovali.

Po njegovom mišljenju, građani jednog entiteta retko bi naime prelazili u drugi – jedni jer bi izbegavali dodir sa Vučićevim slikama koje bi bile polepljene na svakom ćošku i uopšte njegovom pojavnošću pošto su od toga već fasovali posttraumatski stresni poremećaj, a drugi jer bi im bilo neprijatno u društvu u kojem nema autokrate koji zna odgovore na sva pitanja i statistički je potkovan više nego statistički zavodi.

Ovi iz Vučićevog entiteta osećali bi se u normalnom okruženju kao policajac Rade Pendrek, godina 40, u onom skeču Top liste nadrealista, koji doživljava traumu kada se jedno jutro, kao u Zoni sumraka, probudi u državi u kojoj policija ne bije građane.

Učtivo sam ga saslušao, malo se nasmejao ovoj budalaštini, i ubrzao kraj divana pravdajući se da imam „ranije preuzete obaveze“. Inače bi nastavio da me gnjavi. Ubrzo po završetku razgovora, međutim, počeo sam da razmišljam o njegovom „planu za Srbiju“, đavo mi nije dao mira, razrojio je misli moje.

U razgovoru sam mu rekao – uzvraćajući zezanje – „Gde nađe Bosnu i Hercegovinu kao model za državu!“, a sada nešto mislim: u odnosu na Srbiju, BiH danas izgleda kao ozbiljna demokratska država, a njeni parlamenti kao domovi lordova u odnosu na ovaj naš sa Martinovićem, Rističevićem i drugima. Još mi nešto pade na pamet.

Krajem osamdesetih, živeo sam u jednom bosanskohercegovačkom gradiću, u zgradi kojom su dominirali mešoviti brakovi, a i moja porodica je višestruki povratnik u internacionalnim ljubavima i bračnim vezama.

Iz te pozicije, podela BiH, makar i entitetska, delovalo mi je realno koliko i ova somnabulna, zajebantska ideja mog prijatelja. A onda je nekima, onim manje-više istima koji danas vladaju Srbijom, palo na pamet da se BiH može podeliti i kao što vidimo – uspeli su u tome.

A realizaciju njihovih zamisli platili su milioni ljudi, što životom, što nesrećnom sudbinom.

Razmišljam i o još ponečemu. Setim se reči sociološkinje Janje Beč-Nojman, koja se zapitala zašto bi oni koji nisu bili milostivi prema građanima nekada zajedničke države bili milostivi prema stanovnicima Srbije.

Sada kada su inoverni neprijatelji u drugom planu, a politički se gaze i ponižavaju, zar je nemoguće zamisliti Aleksandra Vučića da kaže – umesto „Sto Muslimana za jednog Srbina“ – „Sto nenaprednjaka za jednog naprednjaka“? Njegova ekipa ne zna ništa drugo da radi osim da atakuje na one koji su drugačiji, i da cepa društvo do te mere da uskoro njihovi simpatizeri sa ostalim građanima neće imati šta da pričaju.

Dva sveta različita, što bi rekao narodni pesnik. Srbija je toliko podeljeno društvo, da nije čudno to što ljudima na um padaju, makar to bilo i u šali, razne kretenske ideje, kao ovom mom prijatelju.

Iako pripadam grupaciji koja sa ponosom nosi atribut „autošovinista“, iako me je nedavno u jednom ne baš u potpunosti artikulisanom tekstu (žena čije se ime ne izgovara bez preke potrebe) Ljiljana Smajlović proglasila za mrzitelja sirotinje – nekako verujem da bi ipak većina Srbije odabrala da živi u ovom nenaprednjačkom entitetu.

Kao što verujem da većina njih, bez obzira na rezultate izbora, ne podnosi ili sve manje podnosi Vučića.

Nemojmo biti previše surovi, ljudi su zbunjeni, jer, kako bi to rekao veliki Teofil Pančić, običan građanin ne može jednostavno da svari ovoliku količinu laži i prevare, i da se izbori sa njom. Treba za to vremena. Nije bio spreman na ovaj „totalni rat“ kojeg naprednjaci već osam godina vode protiv zdravog razuma.