Fenomen Brnabić

Uz nešto novca, malo truda, znanje engleskog jezika – ne predstavlja odveć veliki problem završiti ih.

Nije, ono, da ih baš možeš okončati za nekoliko dana kao što je to slučaj u Srbiji sa sličnim visokoškolskim pojavama, ali laganice, uz rad i zajebanciju, i pokoju pročitanu skriptu, eto ti u rukama diplome kojom možeš da mlataraš kada se vratiš u svoju nesrećnu domovinu, i njime zasenjuješ neuke.

Važi pravilo: u levim zemljama takve diplome imaju ogromnu vrednost, i često je svejedno da li si studirao na Harvardu ili na nekakvom Nortvudu, univerzitetu čiju diplomu ima naša čuvena premijerka.

Drugo pravilo: veću šansu možda imaš da se zaposliš u nekoj ozbiljnoj firmi na Zapadu ako nikada nisi ni studirao a poseduješ nekakve veštine nego sa ovim diplomama.

Jebiga, sve je biznis, nekada su zapadnjaci uvaljivali bezvredne šarene drangulije primitivnim plemenima, a zauzvrat dobijali zlato, a sada te drangulije mogu da budu u raznim obličjima, pa i u formi fakultetskog papira.

Moram priznati da u onim danima, pre jedno tri-četiri godine, kada sam, sticajem nesrećnih okolnosti, imao priliku da upoznam premijerku, tokom dugih i besmislenih pregovora novinarskih i medijskih udruženja sa predstavnicima Vlade Srbije – o tome nisam odveć razmišljao.

Kao i druge, intrigirao me je fenomen kako je moguće da žena koja je deklarisana LGBT-ca može postati premijerka jedne patrijarhalne, zaostale države, pa sam je pažljivo posmatrao.

Šta god ko pričao, u pitanju je bila veoma dobra Vučićeva finta koje je mnoge zbunila, a njemu donela političke poene.

Dala je dobar argument građanskim organizacijama, krugovima i strankama koji podržavaju njegov režim, dakako iz koruptivno-utilitarnih razloga.

Osim toga, vest o premijerki-lezbejki obišla je svet, a zapadnjacima je bilo izuzetno teško objasniti da je u pitanju trik koji ne govori ama baš ništa o prirodi Vučićevog režima.

Odnosno, suprotno, baš govori o njegovom mefistofelovskom karakteru.

Džaba ih je bilo podsećati da je i Vučićev duhovni otac, Šešelj, izvodio slične poduhvate: uvek je u SRS-u bilo mesta za lojalne inoverce.

Nije to članstvo primalo sa velikim oduševljenjem, delovalo je da bi prisutni na radikalskim mitinzima najradije rastrgli kakvog „lojalnog Mađara“ koji im se obraćao sa govornice, ali su mu ipak morali preko volje aplaudirati.

Jebiga, šef je tako odlučio, on zna zašto je to dobro, a i svi su nacisti imali svoje omiljene Jevreje.

Prethodno smo se nagledali šta sve, recimo, „pošteni Mađar“ Mihalj Kertes može da postigne u životu.

Ana Brnabić je, ispostaviće se, nekakva modernizovana varijanta Kertesa.

Takvi ljudi su najlojalniji i najpogodniji za pogane poslove.

Stari radikalski lisac je znao da će ovim potezom dobiti beskrajno odanu osobu koja će za njega, ako treba, i u logorsku vatru skočiti.

Na to, međutim, nisam tako gledao.

Šta ćeš, čovek uvek ima neke predrasude, a nekada su one pozitivne.

Stekao sam utisak, tih dana „poznanstva“ sa premijerkom, da ona – kao osoba koja dolazi iz nekakvog urbanog miljea, koja je godinama radila u nevladinom sektoru – ipak neće sebi dozvoliti da baš nisko padne, da se pretvori u smehotresnog klovna siledžijske vlasti.

Delovalo je da postoje granice koje neće preći.

Tako nešto sam rekao i kolegi iz BiH kada me je pitao za mišljenje o novopečenoj premijerki.

O, kako sam se zeznuo!

Priznajem da, isto tako, nisam verovao ni da će se neki, nekada ugledni, građansko-liberalni intelektualci pretvoriti u gromadne režimske dupelisce, koji će u svojim kolumnama strasno i podlo ubijati svaku političku alternativu vlasti koja je državu pretvorila u froncle.

Dakako, ne mislim da njima odgore neko kazuje šta da pišu i govore.

Ponekad im dostave pokoju informaciju, kada procene da je potrebno, i stvari već idu svojim tokom.

Najveći su manipulatori oni koji nagnaju ljude da rade u njihovom interesu, a da istovremeno veruju da čine nešto za opšte dobro.

Daš im novac i nekakvu moć, i oni obavljaju posao kako misle da je najbolje.

U pitanju su, dakako, oni koji ne prave razliku između svoje guzice i javnog interesa.

Elem, koliko god Vučić izgledao kao karikatura vladara, koji će zasigurno biti čest lik budućih tragikomedija, Ana Brnabić izgleda kao karikatura te karikature. (Ne treba se, međutim, opuštati, upravo su takvi napravili najveće pizdarije u istoriji!) Nisam siguran da joj je „šef“ namenio javno-kanalizacionu ulogu koju sada obnaša.

Ima on takvih na tone.

Pre će biti da je u pitanju njena samoinicijativa.

Anini žestoki javni nastupi, napadi na medije i opoziciju, podsećaju da nije bitno odakle dolaziš nego kuda ideš, svedoče o zjapećoj praznini duha, neinformisanost i ignoranciji, i deluju smešno i mučno, kao kada gledate pevački nastup nekoga ko nema nikakvog sluha, a kojeg je neko ubedio da dobro peva.

Kao kada gledate Vesića kako glumi opuštenog i vickastog šarmera.

Ne sumnjam da se i Vučić počesto nervira kada gleda premijerkine javne nastupe. Ima zasigurno i on transfer blama.

Ali, naravno da je neće nikada ukoriti, već će je samo očinski potapšati po ramenu.

Postoji onaj prastari vic, ali vazda simpatičan. Fata se razbolela, i Mujo je odvede kod lekara.

Posle pregleda, lekar mu veli: Moram da ti kažem da Fata izgleda jako loše! Mujo odgovara: Znam, doktore, ali dobra je domaćica, odlično kuva, a i deca je vole!