Hepo-kockice

I brojne javne ličnosti su se uželele da zauzmu preke stavove i upotrebe teške reči, koje su se međutim usled decenijske upotrebe prilično izlizale.

Jeste, strašnih smo se užasa nagledali, ali smo valjda i stotinu puta do sada naučili da je potreban izvestan oprez, i da su ovdašnji političari protekle tri decenije doktorirali kako da raspamećuju građane i podmeću im kukavičja jaja najšarenijih uskršnjih boja, e da bi ostvarili svoje ciljeve i zamaglili beskonačnu banditsku tranziciju.

Nije red da se palimo kao hepo-kockice.

Pretpostavljate, radi se o najnovijim zbitijima u Crnoj Gori glede „helikopterskog udostojavljanja“ mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija – u odnosu na čije izjave i Amfilohije izgleda kao da je bio član UJDI-ja.

Jedni su stali u odbranu vazda mučeničke Srpske pravoslavne crkve, koju odrođeni Crnogorci htedoše da likvidiraju snajperom, u dogovoru sa Nečastivim.

Crkva je nešto u šta se ovde ne dira, jerbo će vas snaći nesreća, a možda vam čak i deca postanu LGBT aktivisti.

Nikada ovde niko, osim marginalaca, nije otvorio pitanje odgovornosti SPC-a za ratove i zločine devedesetih, kao ni problematizovao to što je ona jedan od bitnih faktora nestabilnosti na Balkanu, zahvaljujući tvrdoglavoj i tvrdokornoj politici koja voli drugima zabadati prst u oko.

Ukoliko bi neko konstatovao notornu činjenicu da se pojedini velikodostojnici ponašaju kao evropski talibani, taj bi bio – za sada, samo figurativno – stavljen na lomaču, a svakako mu ne bi ginule brojne pretnje na društvenim mrežama.

Sreća u nesreći pa su ovdašnji talibani svikli da od života uzimaju sve što im pruža, pa ih je lako držati pod kontrolom.

Neki su verovali da će dolaskom džoništulićevskog Porfirija na mesto patrijarha doći do crkvene modernizacije, ali su to naravno bile samo iluzije.

Njegovim postavljenjem, videlo se to i u Cetinju, SPC je samo završila u još čvršćem zagrljaju Vučićevog režima, koji će je koristiti za opstanak na vlasti, ali i kao politički instrument za regionalnu upotrebu.

Drugi su zdušno stali u odbranu Crne Gore i, zašto to ne reći, Mila Đukanovića, koji je uspeo – uz izdašnu pomoć svojih veštih spin-doktora – da postane personifikacija nezavisne Crne Gore.

Njegovi politički protivnici automatski postaju neprijatelji crnogorske državnosti.

I zvanični i nezvanični Beograd njegovom pozicioniranju – pokatkad svesno – pomaže.

Nema nikakve sumnje da su u Srbiji veoma moćni oni koji sanjaju da će se jednog trenutka Crnogorci „opametiti“ i vratiti svojoj matici, i potpuno ignorišu činjenicu da je ogromna većina građana južnog suseda, i oni koji su za Mila i oni koji nisu, za to potpuno nezainteresovana.

Ti svenacionalni radnici bi trebalo da se zapitaju zašto bi mnogi Crnogorci radije fasovali žešći oblik korona virusa nego se ponovo udružili sa Srbijom.

Doprinosi tome i građanska opozicija u Srbiji, koja kao da nema odgovor niti na jedno važno pitanje, pa ni na ovo crnogorsko.

Šta bi im falilo da su istakli kako bespogovorno i odlučno priznaju nezavisnost Crne Gore, i osuđuju bilo kakvo mešanje Beograda u njene unutrašnje stvari, pa nek usput kukaju i na mišelin-barikade?

Sada, da li je pukla tikva u dugogodišnjem skladnom političkom braku između Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, nemam pojma. Sumnjivo je prisustvo Nenada Čanka u Crnoj Gori, koji u poslednje vreme obnaša funkciju neformalnog Vučićevog ministra za odnose u regionu.

Kako god, činjenica je da su događaji u Crnoj Gori obojici predsednika išli u prilog.

Aleksandru Vučiću da učvrsti pozicije kod većinskog, nacionalističkog biračkog tela i da zbuni ionako zbunjenu opoziciju, koja će ga u slučaju Crne Gore podržati ili će kukavički ćutati.

Osim toga, Vučić igra i na uvek dobitnu kartu pred Zapadom.

Poruka glasi: on vlada državom i narodom koji mogu da opet naprave raznog zijana po komšiluku i jedini je koji to može da kontroliše.

Ponaša se kao kakav reketaš, i to mu – mora se priznati – ide od ruke.

Da ne govorimo o tome da su razne afere koje potresaju njegovu vlast postale nebitne u kontekstu crnogorskih pizdarija.

Nema sumnje da bi Vučić vrlo rado otvoreno zaigrao na kartu nikada prežaljene Velike Srbije, ali bi promptno dobio po tintari.

Crna Gora je, recimo, članica NATO-a, ne treba to zaboraviti.

S druge strane, Đukanović u eskalaciji unutrašnjih turbulencija vidi priliku da mobiliše svoje biračko telo, pokušavajući da svake naredne izbore pretvori u referendumsko pitanje o nezavisnosti Crne Gore, znalački koristeći opravdano nezadovoljstvo onih Crnogoraca kojima je preko glave beogradskog paternalizma.

Osim toga, ako se kojim čudom desi da nekakva istraga, uz sadejstvo međunarodnih faktora, otkrije da Đukanović sa saradnicima nije samo vukao Crnu Goru u pravcu EU i NATO, već se bavio i nekim zakonom nepredviđenim aktivnostima – to će biti predstavljeno kao direktan atak na crnogorsku državu.

Milo Đukanović je veliki političar, u to nema sumnje.

Nije čudno što su mnogi u Srbiji i u regionu ustali u odbranu Crne Gore, jer koga zmija ujede, taj i u hladnu puru puše. I logično je staviti se na stranu slabijeg.

Ali, ne mislim da je prikladno sa bezbedne udaljenosti dolivati ulje na vatru, i porediti nedavna cetinjska događanja sa strašnim zločinima devedesetih.

Čini se da u Crnoj Gori ima dovoljno sjajnih, neostrašćenih, građanski orijentisanih ljudi, i u vlasti i u opoziciji, a pogotovo u nevladinom sektoru, koji će znati kako svoju državu da zaštite i uvedu je u EU.

Ostavimo ih malo, svi zajedno, na miru i pozabavimo se svojim prljavim avlijama!