Povratak na mesto zločina

Naime, teško se neki događaji mogu potpuno ili uopšte razumeti ukoliko se ne uzme u obzir koeficijent psihičkog zdravlja onoga ko se nalazi na vrhu piramide moći.

A ta piramida moći može ponekad da bude upravo piramida ozbiljnih psihičkih oboljenja, jer neki vladari za svoje bliske saradnike biraju upravo one koji liče na njih. Sličan se sličnom raduje.

Takođe, nije nelogično da se ludilo vladara prenese na celu naciju.

Dođu tako neki vakti kada skoro svi građani skrenu s uma, dovoljno ih je samo držati dugo izloženim uticaju odozgo.

Uvek su postojali transmiteri psihodevijacija, ne moraju se oni po pravilu zvati „Informer“ ili „Pink“.

Recimo, ja sam – mada sam u to vreme bio klinac – imao utisak da su s kraja osamdesetih i s početka devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije svi manje-više pohisterisali.

Retko se nailazilo na ostrvo normalnosti.

To ludilo je iz akutnog stanja preraslo u hronično, a najveću zaradu od jugoslovenskih ratova i „raspamećivanja“ nisu imali samo ratni trgovci, maroderi i preprodavci oružja već i farmaceutske kompanije.

Lekovi koji leče ili smiruju oboljenja nervnog sistema prodavali su se i prodaju se u džakovima.

Postoji taj vic koji nije baš nešto smešan, ali je poučan i svuda na prostoru bivše Jugoslavije – prisutan.

Elem, živeći decenijama u jednoj od nesrećnih bantu-državica nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, čovek jednog trenutka oseti tu, sasvim logičnu potrebu da potraži stručnu pomoć.

Bez stručne pomoći teško je ovde bivstvovati, rekao bi pesnik. Shvati, dakle, on da ga stvari koje ranije nije ni primećivao – u poslednje vreme potpuno izvode iz takta.

Ne može da spava, a par puta je bio i nasilan, pretukao ženu i decu. Raspitivao se kod jarana šta da radi, i oni ga posavetovaše da poseti psihijatra.

Međutim, gde će pošteni Srbin, Bošnjo, Crnogorac ili Kroat da ode kod neuropsihijatra, pa to je sramota, znaće uskoro celo selo ili kvart za njegovu slabost.

Kao što se psihološki lako da objasniti da su prema LGBT populaciji najnasilniji upravo oni koji svoje promiskuitetno gejstvo pokušavaju skriti, tako su i prema onima koji bi otišli kod psihijatra najagresivniji – najveći ludaci…

Osim toga, čak i ako biste se osmelili da zakažete termin kod psihijatra – ukoliko nemate pun buđelar da platite privatnika, pregled kod državnog psihičkog lekara biće vam zakazan tek za šest-sedam meseci.

A do tada, ko živ – ko mrtav!

Stoga naš čovek, pošteni Srbin, Bošnjo, Hrvat ili Crnogorac, radije poseti nadrilekara, kojeg možeš naći na svakom ćošku.

Međutim, došao je takav vakat da će vam čak i nadrilekari, kada vam saliju stravu i prodaju kremu kojom ćete mazati glavu, reći kako ne bi bilo loše da ipak odete do apoteke i tamo nakupujete flunisane, onzapine, bensedine…

Za svaki slučaj, jer đavo je odneo šalu. I onda naš čovek ode u neku daleku apoteku, gde ga niko ne zna, i traži da kupi određeni lek ili kompleks lekova.

Vic kaže da je taj naš dragi zemo ušao u apoteku i da je apotekarka, kako pravila nalažu, tražila recept. Vi recept nemate, ali – veli vic – kažete sledeće: nemam recept, ali imam državljanstvo Srbije (ili neke druge bantu-državice) kod sebe. Apotekarka reče: biće to sasvim dovoljno, i izda mu nervne lekove.

Skoncentrišimo se na stanje u zemlji Srbiji, jer svakom je svoja muka najveća.

Svašta se vala preživelo proteklih decenija, svakakvog smo se čuda nagledavali.

Poslednjih osam godina zurimo u to čudo koje se zove Aleksandar Vučić.

Ukoliko ovaj čovek nije potpuno opičen, onda je marioneta „farmako-mafije“ i salivača strave, koji zahvaljujući njegovom delovanju, aktivizmu njegovih posilnih i njegovih medija – rade u tri smene.

Ogromna se para tu vrti.

A ako izađete na ulicu, ne treba da budete stručnjak, pa da vidite kako je skoro svim sugrađanima neophodna stručna pomoć, a razlikuju se samo po tome da li su toga svesni ili nisu.

Ovaj eksperiment na otvorenom mozgu svakako će biti tema mnogih knjiga, a šteta je što je Vivijen Grin umro.

Ne treba ni biti nešto naročito mudar pa da vam bude jasno da u Srbiji vlast – ona ista koja je devedesetih „raspamećivala“ inovernike – sada „raspamećuje“ svoje građane.

Time ne bismo rekli ništa novo.

Ali, šta ako se ovo što se dešava može tumačiti i na drugi način?

Šta ako mi kao društvo patimo o katoptrofobije, odnosno straha od ogledala?

Stručnjaci kažu da se ova fobija manifestuje kao strah da će se u ogledalu pojaviti nek nadljudske pojave, a da je u pitanju zapravo nereflektovan strah od sopstvenog izgleda.

Možda mi strahujemo da ćemo, kada se pogledamo u ogledalo – tamo videti Aleksandra Vučića.

Možda smo podsvesno želeli da se vratimo u devedesete, kako bi se suočili sa sopstvenim strahovima, sa svojim neiživljenim ludilom?

Šta ako smo mi proizveli Vučića?