Pozovi REM radi ubistva

Elem, leži Mujo na samrtnoj postelji, a Fata ga neguje.

Mujo će patetičnim glasom: Znaš, Fato, ti si uvek bila uz mene, i kada sam onomad imao saobraćajnu nesreću, i kada sam dobio otkaz na poslu, i kada sam slomio nogu, i kada sam jedva živu glavu izvukao zbog trovanja gljivama… Nastavlja: I znaš šta sam, Fato, zaključio? Fata brižnim glasom: Šta, Mujo? Pa ti si meni pravi baksuz!

Nema nikakve sumnje da je „brižna“ Fata naše medijske scene – Regulatorno telo za elektronske medije, u narodu poznato kao REM.

Ne znamo kakvu je Fata ulogu imala u Mujinim nezgodama, ali da bi usporedba između nje i REM-a bila potpuna, trebalo bi da je Fata izazvala i saobraćajku, i gurnula Muju niz stepenice, i obezbedila mu da ostane bez posla, i bila u šumi, brala pečurke…

Dakle, jedan aktivan baksuz.

„Brinući“ se o elektronskim medijima, o njihovoj slobodi, nezavisnosti, i profesionalizmu, etici, punoj afirmaciji građanskih prava i sloboda i medijskom pluralizmu (zakonske obaveze Regulatora), REM je medijski profesionalizam i etičnost doveo na samrtnu postelju.

Par elektronskih medija što profesionalno obavlja svoj posao postoji ne zahvaljujući nego uprkos naporima REM-a da sve čega se dohvati obesmisli i uništi, da kao alatka političke elite elektronske medije pretvori u alatku za radioaktivno uništavanje moždanih ćelija građana.

Fata zvana REM ne samo što je dovela novinarsku profesiju na samrtničku postelju nego je bila prilično ambiciozna, te zaradila posebne zasluge za ukupno razvaljivanje društva.

Za one koji slabije pamte i ne bave se odveć medijskim pitanjima, tzv. nezavisno regulatorno telo pod imenom REM ranije je nosilo naziv Republička radiodifuzna agencija.

Tadašnji nadimak je bio RRA. Nije jasno šta je zakonopisce 2014. godine navelo da modifikuje ime ovoj instituciji – možda želja da se napravi nekakav prividni diskontinuitet, kao kada višestruki povratnik u vršenju krivičnih dela promeni ime i prezime da se Vlasi ne bi dosetili.

U ovim našim maglovitim tranzicionim, postmiloševićevskim vremenima tzv. evropskog puta, u ovoj nesrećnoj državi nije bilo baš sve tako crno, kako je popularno reći.

Dok nas nije zahvatio ovaj karcinom zvani SNS, koji poslednjih meseci ulazi u terminalnu fazu, stvorene su nekakve nezavisne institucije koje su dobro ili relativno dobro radile posao. Setimo se Ombudsmana, setimo se Poverenika za informacije od javnog značaja, pa čak i Državne revizorske institucije.

REM, to jest RRA, nije imao niti jedan svetao trenutak u svojoj povesti, a to potvrđuje koliko je svim vlastima do sada kontrola medija bila od sudbinskog značaja.

Za REM važi ono Katonovo pravilo, koje je svojevremeno citirao Vojislav Koštunica, ne znam baš kojim povodom: Što se grbo rodi, vreme ne ispravi! Na početku rada RRA, 2003, ovu instituciju napustili su profesori Snježana Milivojević i Vladimir Vodinelić, jasno predosetivši šta će se sa njom desiti.

A desilo se da je postala – uz nekoliko izuzetaka – stecište raznih sumnjivih, politički podobnih tipova, koji se nisu mešali u svoj posao, već su ispunjavali direktive „odozgo“.

Jedino u čemu su bili uspešni – dobro su naplaćivali svoj angažman.

Ali kada smo pomislili da nas ne može zadesiti ništa gore od raznih Cekića, Porfirija i Gorana Karadžića, ukazala se sadašnja siva eminencija Tela – Olivera Zekić.

Garant prelaska sa zla na gore bio je Goran Karadžić, koji je svoje usluge Vučiću ponudio odmah po njegovom dolasku na vlast. Zauzvrat je trebalo da bude doživotni predsednik REM-a.

Kada su zakoni iz 2014. u poslednji trenutak, na pritisak međunarodnih zajednica, to onemogućili, Karadžić je pronašao drugo zgodno, dobro plaćeno mesto, gde je mogao da nastavi da radi na polzu državnog aparata.

A onda je došla Olivera.

Dok su Karadžić i drugi izgledali kao likovi iz ruskih tranzicijskih romana, što dobro plivaju u svim mutnim vodama, dotle se Olivera Zekić pričinjava kao izašla iz romana Markiza de Sada, i pojavnošću svojom izaziva strah. Kao da će odnekud izvaditi bič i dobro nas izdegenečiti.

Najnoviji skandali koji je produkovao REM – kao što su programirana zabrana spota SNS-a, skandalozna zabrana priloga koji promovišu bojkot, karikaturalna istraživanja koja pokazuju da je Savez za Srbiju najzastupljeniji politički akter u elektronskim medijima – samo su dokaz da ovom telu nema spasa i da on mora da nestane u ovakvom obliku. Nikakve medijske strategije i promene zakona neće rešiti problem.

Ako nismo sposobni da stvorimo ozbiljnu nezavisnu instituciju, onda je bolje i da je nemamo. Umesto ove sprdnje zvane REM, poštenije je da se o elektronskim medijima niko i ne stara. Nek bude ozvaničen surovi Divlji zapad koji ionako živimo. Bar nećemo zalud trošiti novac građana.

Uzgred, metodologija REM-a po kojoj je SZS najviše zastupljen (ili veoma visoko pozicioniran) u elektronskim medijima podseća me na metodologiju mog poznanika koji je hteo da osnuje Svetsku mačiju asocijaciju i svoju mačku proglasi za najbolju mačku na svetu.

Podseća i na metodologiju po kojoj Vučić i ekipa proglašavaju Srbiju za ekonomskog lidera Evrope ili ovog dela Galaksije, a mi smo po svim ekonomskim parametrima na pretposlednjem ili poslednjem mestu u regionu.