Rakija, bensedin, antidepresiv…

Jedan od onih koji toliko nedostaju naš je dragi Mirko Đorđević, koji je stvarnosti, što bi se reklo, prilazio u totalu. Znao je on dobro da problem koji nas muči nije samo politički, već mnogo dublji i širi. Nedostaje Mirko da nam da putokaz i nadu, jer ovuda kuda smo mi krenuli ne vodi niti jedan put. Gore smo prošli nego seljani u Domanovićevoj pripoveci „Vođa“. Nas ne vodi slepac već sadistički pregaoci.

Mirko je u javnim nastupima, i u sokratovskim bdenijima u raznim našim kafanama, znao prisutne da iznenadi citatima i parafrazama iz opskurnih knjiga i časopisa.

Tako smo recimo saznali da je on čitao i Šešeljeva dela, pa čak i atavistički Vučelićev nedeljnik „Pečat“. Kada pitaju Mirka zašto, pobogu, troši vreme na to, on bi odgovarao da, pobogu, neko mora da radi i prljav posao. Ne znam kako je čitanje ovih „dela“ i „nedela“ uticalo na Mirkovo zdravlje, ali pretpostavljam da je u sebi izgradio antitela koja su ga štitila od černobiljskih uticaja, i da se njegov uvek nasmejani duh promućurno smejao uzburkanom moru beznađa i primitivne propagande.

Pre par godina bio sam na okruglom stolu Saveta za štampu, na kojem je prezentovano istraživanje o kršenju Kodeksa novinara Srbije u našim dnevnim novinama. Rezultati su i tada bili katastrofalni, ali se – uzgred budi rečeno – poslednjih godina dodatno pogoršavaju.

Naši tabloidi, i oni štampani, a bogami i oni u elektronskoj formi, podsećaju na džinovsku kuglu snega koja se na nas obrušava sa vrha planine, postajući sve veća i veća. Uglavnom, pitao sam tada Tamaru Skrozu, jednu od autorki istraživanja, kako je na nju delovalo to što je morala svakodnevno i pažljivo da čita našu štampu. Rekla je da to nije uopšte naivno pitanje i svedočila o tome kakve je posledice taj „prljav posao“ ostavljao na nju.

Da to nije naivno pitanje, uverio sam se i sam kada sam nedavno skupljao materijal za malu analizu medija u Srbiji koju sam radio za sarajevski Medija centar (kako izveštavaju o BiH). Mislio sam da dobro znam kako izgleda ovdašnje medijsko smeće, ali ono je neverovatno inventivno, uvek uspeva neprijatno da vas iznenadi.

Posle višednevnog čitanja štampe i gledanja informativnih emisija, našao sam se u specifičnom psihičkom stanju, kao da mi je mozak utrnuo, a možda sam čak, božemeoprosti, imao i suicidalne ideje. Kao da su naši mediji – a tu dakako mislim na one najbrojnije: mejnstrim, vaskolike režimske – pronašli „sedmu funkciju jezika“ (preporuka: pročitati istoimeni roman francuskog pisca Lorana Binea) i ljude pretvaraju u robote koji su programirani ne samo da rade za male pare i da glasaju onako kako treba već i da po potrebi i eksplodiraju. Pogledajte oko sebe, zar ne biste rekli da mnogi podsećaju na tempirane bombe.

Imam komšiju koji svakoga dana čita i „Informer“ i „Srpski telegraf“. Jednom sam mu kroz šalu dobacio da postoji mogućnost da se „overdozira“, ali on tu šalu nije razumeo.

Generalno, ne razumeva šale već samo cinizam, a često ga možete videti zamišljenog, zagledanog u imaginarno nebesko telo, tužnog i nesrećnog, uverenog da ovaj život nema smisla. A onda potom počne da galami, odjednom, na bilo koga.

Verujem da je manji problem naših medija sveopšta primitivna politička propaganda, a veći to što šalju poruku beznađa i besmisla našim građanima, što sistemski razaraju i „raspamećuju“ ovo društvo. Trebaće nam decenije da se od toga oporavimo. Bebo, da li čuješ?

Obično se kaže, mada to nije baš precizno, da je pre Drugog svetskog rata u Vojvodini živela trećina Srba, trećina Mađara i trećina Nemaca, a ostalo su bile raznorazne manjine.

Sada u Vojvodini i celoj zemlji, zahvaljujući združenom zločinačkom poduhvatu vlasti i njihovih medija, živi trećina onih koji su na rakiji, trećina je na bensedinima, a trećina na antidepresivima. Preostalo su manjine, među kojima i oni koji se nalaze u „unutrašnjem azilu“ ili oni koji su na jačim drogama, ne onim iz Jovanjice. Ili su ljudima ubili volju za životom ili su od njih napravili monstrume koje od života žele sve, i to odmah, ne prezajući da hodaju preko mrtvih ako je to potrebno.

Za kraj, kako tradicija nalaže, jedan vic. Recimo da glavni junak, legendarni Lala predstavlja naše društvo. Ali čitajte ga kako god hoćete. Elem, Lala je bio jedan od onih naših ljudi koji izbegavaju lekara kao što kriminalci izbegavaju svemogući detektor laži. Međutim, đavo je odneo šalu i Lala se na kraju zadesi kod lekara.

Morao je bogami proći kroz čitav niz pregleda, skenera, rentgena i ostalo. Za potrebe vica, Lala je imao para pa je preglede obavio u privatnoj praksi, te nije morao čekati nekoliko godina. Lekar ga posle silnih ispitivanja sačeka veoma ozbiljan. Poče da mu nabraja bolesti od kojih boluje, pa poče da nabraja lekove koje mora da pije, insulin kojim će se bosti. Potom saopšti kako će Lali život izgledati ubuduće.

Ne sme da jede ništa masno, praktično će morati biti vegan, pušenje ne dolazi u obzir, valja se uzdržavati i od seksa, svakog dana pet kilometara peške… Lala ga jednoj trenutka zaustavi i reče: Znate šta, gospon doktor, da ja dođem neki drugi dan? Vidim da ste danas nadrkani.