Sad ću da te smenim!

Na početku zajedničkog života on i žena u njega napravili su jasan plan: ona će, naime, da rešava sitne probleme, a on – krupne. „I evo, hvala bogu, već četrdesetak godina nismo naleteli ni na jedan krupan problem“, kaže on.

Nekako su takvu raspodelu poslova u Srbiji napravili i Aleksandar Vučić i njegova bračna partnerka – ostatak države. Vlada, skupština, sudska vlast i druge institucije baviće se sitnim problemima, koje i inače nikoga ne treba da interesuju, a Vučić onim krupnim, od kojih podrhtavaju i zemlja i nebo.

Vučić je kao Herkul koji se – u direktnom prenosu na svim državnim, regionalnim i lokalnim televizijama – bori sa sudbinskim nedaćama države i naroda, dok se ostali bave eto tako nečim uzgred, nebitnim. I ko ima pravo da pita šta je u njegovoj nadležnosti, a šta nije, kad su borbe tako teške, odsudne!

Sve oči i sve nade uprte su u predsednika, mada ljudi uglavnom ne uspevaju da njegove unutrašnje i spoljne bitke povežu sa svojim životom. Ali, to i nije cilj. Gledaju u njih kao što gledaju jeftine hispanoameričke serije, u kojima se stric tetkinog brata zaljubio u kćerku stričevog ujaka a zli ljudi pokušavaju tu veliku, iskonsku ljubav da rastoče.

Užive se i navijaju. Uspeh državne propagande krije se u tome što je ne samo one koji podržavaju vlast već i skoro celokupnu javnost ubedila da su Vučićeve „bitke“ važnije od svega ostalog što se u državi dešava. A pored nas prolaze avioni, kamioni, brodovi – prepuni kradene robe.

Za razliku od muža iz prvog pasusa koji podseća na prosečnog građanina ove zemlje, koji verovatno ne bi prepoznao krupan problem ni da ga ovaj lupi po nosu – ne može se reći da je Vučić nesklon velikim nevoljama vaskolikog građanstva. Naprotiv, on ne samo da ih uviđa i bori se protiv njih, nego ih – kad god ima vremena za to – i proizvodi. Ovo društvo živi od krupnih, istorijskih problema i nedoumica. Ako ih već želi – imaće ih. Univerzalno rešenje problema na ovim prostorima jeste – napravi veći problem pa će ovaj prethodni da izgleda kao sitna nevolja. Tako su nam, recimo, „beli listići“ uspešno skinuli sa grbače DS i Borisa Tadića.

Cilj Vučićeve borbe sa krupnim problemima svakako nije da oni budu rešeni. Pa nije on lud! Smisao je da postoje, da se gomilaju, a da se on pred budnim okom javnosti bori sa njima. Što više problema, to veći junak – izveštavaju nas svakodnevno tabloidi.

A problemi, kao što vidite, izviru sa svih strana, i jedino nas veliki junak, kojem treba dodeliti svu moć, može zaštititi od toga da ne postanemo nova Atlantida. Ako, čak, stavimo po strani hiperistorijsko-gigapovijesni „kosovski čvor“, kojeg predsednik evo već sedam godina, uz podršku međunarodne zajednice, otpetljava na polzu naroda, pogledajmo samo ko nam sve preti.

Pod broj jedan, zli tajkuni, prerušeni u opozicionare, koji bi da opljačkaju prepunjeni državni budžet, onda mafijaši koji bi da razgrade simbiozu naroda i vlasti; Crnogorci koji udaraju po skrušenoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi; Bošnjaci koji čekaju trenutak da Vučiću padne koncentracija, pa da na „srpskim teritorijama“ izgrade 1.144 džamije (toliko ih je inače oštećeno i srušeno u periodu od 1992. do 1995. godine); poslovično antisrpstvu naklonjeni Hrvati; i tako dalje. Malo li je?

I taman kada bi se čovek ponadao da se kraj spiska neprijatelja našeg predsednika ipak nazire, kad ono gle čuda – oni niču i tamo gde smo ih najmanje očekivali – unutar Srpske napredne stranke. Prvo je čuveni Vladimir Đukanović primetio izvesne nepravilnosti u radu pojedinih naprednjačkih dužnosnika, i o tome obavestio javnost, a onda se nadovezao i Vučić, koji je najavio žestoki obračun sa „mangupima u svojim redovima“.

Najmanje dva razloga se kriju iza najave obračuna unutar sopstvenih redova. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je sve više građana koji, na osnovu vlastitog iskustva, počinju da sumnjaju u besprekornost naprednjačke vlasti. Uzrok je prost: u svakodnevnom životu, umesto sa poštenim pregaocima susreću se sa najgorom fukarom, bitangama i pokvarenjacima koji obnašaju različite funkcije a koje propaganda ne uspeva da prikrije ni najvećim bilbordima.

Ukoliko se ova pojava ignoriše, reći će iskusni istraživači javnog mnjenja, možda će građani početi da sumnjaju čak i u „božansko poreklo“ samog predsednika. Stoga je potrebno ograditi se na vreme, ništa ne košta. Poruka o obračunu upućena je i onima iz ogromne partijske armije koji su trenutno nezadovoljni plenom, i koji se nadaju da će „čistka“ dovesti do njihovog napretka u stranačko-državnoj hijerarhiji.

I sada je pravi trenutak da se prisetimo serije „U raljama života“ i legendarne uloge Velimira Bate Živojinovića, Trokrilnog, koji preti Štefici Cvek da će joj – samo malo da jede i koncentriše se – prirediti božanstven seksualni čin koji će godinama posle prepričavati sa kolegicama uz kafu. Ko ima Google, neka proveri koliko puta je Vučić proteklih godina najavljivao obračune sa stranačkim mangupima. Koliko puta do sada ste čuli da je oročen datum kada će problem Kosova biti jednom zasvagda rešen? I šta je bilo od toga?

Svi smo mi, dragi moji, uključujući i tzv. međunarodnu zajednicu – Štefica Cvek! Ali, ljudski je nadati se.