Srce tame

Društvene mreže su čudo, tu smo se pronašli.

Svašta se u međuvremenu prodeveralo, o svačemu smo čavrljali.

Pričamo kao nekakvi dedaci, mada bismo se zakleli da smo još klinci.

Malo smo kukali – što je opšte mesto nas s početka sedamdesetih – zbog toga što smo rođeni u baksuzno vreme i imali taman toliko godina da kao mladi vojnici fasujemo rat u kojem nije bilo potrebno mnogo truda da se izgubi život, ili u boljem slučaju taman toliko godina da nam devedesete sjebu, i to zauvek, mladalačke snove i planove, i ostave nikad zarasle ožiljke na srcu i želucu.

Priznali smo, potom, jedan drugome da pomalo zavidimo starijima koji su okrznuli bar malo normalnog života.

Ali i mlađim generacijama koji o toj neslavnoj miloševićevskoj epohi znaju samo, eventualno, iz predanja roditeljskih ili iz dekinih i bakinih priča.

Iz medija o tome ne mogu mnogo svakako doznati, i to iz dva razloga.

Prvi je to što, manje-više, vlada opšta medijska amnezija kada je reč o zlu devedesetih, a drugi je to što oni – i da nije tako – ne šljive medije: imaju taj neki svoj paralelni svet u kojem su zaštićeni od loših vesti i loše prošlosti.

I nemaju nedoumice i zebnje koje mi imamo.

Konstatujemo da mladi ljudi nisu krivi zbog toga što ih neke stvari od kojih se mi naježimo uopšte ne dotiču.

Ovo društvo i njegove tranzicione nepravde poslale su poslednjih decenija svoje edukativne poruke: živimo u okruženju u kojem se nekakve etičke norme, pouke prošlih vremena, sklonost ka pravdi i solidarnosti smatraju za slabosti – valja se „snalaziti“ i pronaći svoje mesto u njemu.

I ne može se reći da mnogi od njih nisu „snalažljivi“.

Imaju čvrst stomak.

Čvršći nego mi, pa smo ljubomorni.

Kaže drugar, naša je to zapravo slabost, nas koji smo devedesetih otkrili „srce tame“, to što ne možemo mirno da gledamo, da ćutimo i pravimo se ludi dok nama vladaju manje-više isti oni koji su nam onomad smrvili najbolje godine života.

Naše traume su jače od nas.

Setili smo se „čuvene“ 1993. godine.

Mada je svaka godina te decenije bila „čuvena“ na svoj način, ova nam je zbog nečega bila naročito interesantna.

Tada su se – je li – u Srbiji u tri smene štancale bezvredne novčanice, hiperinflacija je od polovine građana napravila preprodavce deviza.

Sa svih strana čulo se „‘vize, ‘vize“, a izdaleka su za one koji su hteli da čuju dopirali zvuci granata.

Pričao sam mu da je, pošto su mi roditelji bili „zarobljeni“ u Bosni, deda iz okoline Loznice preuzeo na sebe da mi pomogne da studiram u Novom Sadu, gradu u kojem sam se sasvim slučajno zadesio.

Nije se deda najbolje snalazio sa onim silnim milionima i milijardama koje su živele kraće nego leptiri, pa mi je polovicu svoje penzije slao poštom.

Sećam se da sam jednom prilikom zaprimio njegovu pošiljku, i da mi je ona bila taman dovoljna da kupim jedno hladno pivo, koje sam podelio sa drugarom ispred prodavnice.

Prijalo je to pivo, nema sumnje, kao da se još sećam njegovog ukusa. Još mi stoji u grlu.

Za ostalo sam se morao snaći, ali kakva je to mala, nebitna muka u odnosu na tuge porodica dva naša drugara koji su poginuli u ratu.

Setili smo se kako su mnogi, uključujući i ljude iz bliskog okruženja, gledali na to čudo od megahiperinflacije. Uostalom, tako su posmatrali i rat.

Kao da se sve to dešava zbog lošeg položaja zvezda.

Kao da je izbila nekakva džinovska vremenska nepogoda.

Kao da se sa nebesa spustila nekakva vanzemaljska sila kojoj se nemoguće odupreti, a koja je zabranjivala da štamparije novca prestanu sa radom, ili koja je danonoćno isporučivala međunacionalnu mržnju i naoružavala (para)vojne formacije da svuda naokolo prave raznorazna čuda.

Kao da je ta sila organizovala duge kolone kamiona koji su sa one strane Dunava ili Drine donosili raznorazna pokretna dobra, pa i cele fabrike.

Kao da je ta neka neočekivana sila omogućila jednima da se obogate za tri generacije, a drugima oduzela skoro sve što su u životu imali, pa i život sami.

Kao da nije u pitanju bio dugo i brižljivo pripreman rat i perfektno osmišljena pljačka svemirskih razmera, u čemu su zdušno učestvovali današnji vladari naših života.

Razgovor se odužio, umorilo se, pa smo prijatelj i ja počeli da pravimo nespretne paralele.

Kaže on, nije mnogo drugačije ni danas, i danas ljudi misle da je ovo što nam se dešava posledica nekakvog nekontrolisanog spleta okolnosti.

Da se neko sa nebesa zeza sa nama, pa su nam se vratile aveti iz prošlosti, i da ponovo dodirujemo „srce tame“.

Kaže drugar: svuda oko nas su mržnja i agresija, ponovo živimo vreme u kojem su najugledniji građani kojekakvi bizarni, naoružani likovi koji se vozikaju luksuznim limuzinama i naručuju najskuplja pića u klubovima iz kojih razvaljuje džigera-muzika.

Dodaje, ja ne smem dete da pošaljem do trafike jer se plašim da će doživeti fras od naslovnih strana novina, ja moram popiti bensedin ako hoću da vidim informativni program neke naše nacionalne televizije, ja hoću da poludim zbog toga što mladi ljudi sve ovo mirno posmatraju…

Možda grešim, ali i razum, i sećanje, i srce, i želudac mi govori da sve ovo neće na dobro izaći.

Razgovor se primakao kraju. Kaže drugar, nekima je lakše da na sve to gledaju kao na „vremensku nepogodu“, da žmire i čekaju da prođe.

Neki se prave ludi, udobno su smestili svoje dupe. A neki bespomoćno kukaju, kao nas dvojica starih drugara, frustriranih i nepovratno oštećenih, te večeri, preko Skajpa.