Strogo kontrolisana pijaca

Ako niste čuli, spucao je novosadski gaverment hrpetinu para poreskih obveznika da bi sprečio da neko eventualno, puneći jednu kesu, u drugu neprimetno ubaci koji krompir ili da u prolazu mazne mandarinu.

Navodi se, takođe, da pojedini prodavci znaju među zdrave ubaciti i pokoju nagnjilu jabuku i time prevariti neiskusnog kupca.

Koliko je tek bakica sa onim kolicima primećeno kako razguljuje sa pijace sa neplaćenim brokolijem.

Pored svega, kažu da se po pijaci mogu čuti i ružne dosetke na račun predsednika Vučića…

Ali, sada je ovim protivzakonitim radnjama došao kraj.

Kamere ne samo da će vas snimiti nego će imati i fejs-rekognišn opciju, što znači da se može desiti da se zadovoljni vratite kući, jer ste mlatnuli dva skupa paradajza ili se nasmejali antidržavnom vicu, kad ono komunalna ili antiteroristička policija već na vratima.

I bićete uhapšeni.

Nije jasno koliko će ljudi raditi u JKP Tržnici ili gde već i pomno posmatrati to što kamere snimaju, uočavati nepriličnosti, te obaveštavati nadležne organe.

I kako će pronaći uposlenike u zemlji preduzetnika, gde svi imaju po nekoliko poslova, zahvaljujući lukavoj politici Srpske napredne stranke.

Kako god, ovim video-posmatranjem biće zadat smrtni udarac kriminalu, kako sadašnjem tako i budućem.

Naime, zle glasine tvrde da su svoje poslove Veljko Belivuk, Predrag Koluvija, Andrej Vučić i Milomir Marić započeli tako što su otuđivali kajsije na pijaci dok je prodavac odlazio da popije vinjačić u obližnju prčvaru.

Da se na vreme reagovalo, stvari bi sada bile drugačije.

Elem, prolazim ja pored pijace, zamišljen nad tim kako će naša opozicija izaći na sledeće izbore, da li u jednoj, dve ili tri kolone, i koji će im pobogu biti izborni slogan(i), kad čuh nešto ovako: „Prokleta je sudbina nas Srba. Svakog dana novi udar na pravoslavlje i na predsednika!“

Oslobodih se svojih opsesivnih političko-analitičarskih promišljanja, okrenuh se i pogledah ko je to izgovorio. Interesovalo me da li se taj čovek zajebava ili je ozbiljan.

Imam, naime, drugara koji se voli našaliti sa našom troipodecenijskom tugom, i svako malo izražava zabrinutost za srpstvo.

Kada odspava popodne, i kada se onako zamagljenog uma probudi, ukućane obavezno pita da li je neko od njih prodao srpstvo dok je on bio zaokupljen snovima.

Izgled „prokletnika“ mi, međutim, ništa nije rekao. Nekada, u stara dobra vremena, po izgledu si mogao, bar otprilike, da smestiš čoveka u neki kulturni, ideološki i politički okvir, a sada je to nemoguće.

Po pojavnosti ne znaš da li je neko četnik, vehabija ili hipster.

Niti znaš da li je neka ženska – trudbenica na Kaćkoj petlji, narodna poslanica ili savetnica u nekom ministarstvu. Post-postmoderna vremena, šta ćeš.

Problem tek nastaje kada shvatiš da ni to što je neko hipster i plaća šišanje i štucovanje 1.500, a burger 800 dinara, ne znači baš ništa.

I on je mogao zaozbiljno izgovoriti gornji citat.

U zemlji u kojoj se gej-žurke završavaju sa pesmama Seke Aleksić i Arkanove Cece, sve je naime moguće.

U državi u kojoj se misli da su LGBT prava zaštićena jer je premijerka lezbejka, a zaboravlja se da je i za vreme NDH na visokim položajima u ovoj kvinslinško-ustaškoj tvorevini bio nemali broj Srba – mudrost nije na ceni.

U zemlji u kojoj, kao, alternativni mladi ljudi, bez ikakvog gađenja, snebivanja i ograde, učestvuju u morbidnim klijentističkim projektima kakva je recimo u Novom Sadu Evropska prestonica kulture, misleći samo na svoje dupe – ničemu se ne treba čuditi.

U tvorevini u kojoj skoro već deceniju traje tabloidno sistematsko ubezumljivanje, koje se nadovezalo na ratnu i nacionalističku propagandu devedesetih – retko kome se u glavi ne nalaze, bar u segmentima, hemisferne kaše.

Sve se pretvorilo u jednu veliku, strogo kontrolisanu pijacu, na kojoj je sve na prodaju.

U vukojebini u kojoj borci protiv nacionalizma, pregaoci ljudskih prava i demokratije ćute u svojim dobro plaćenim kolumnama u režimskim medijima – sve je izgubilo autentičnost.

A kada smo kod tabloidnog ubezumljivanja, mnogo zanimljiviji je fenomen kako ono deluje na one koji se sebi udvaraju da su imuni na njega, i da pripadaju nekome drugome, civilizovanijem svetu.

A koji se zapravo kreću isključivo u krugovima koje im je Vučićeva vlast i propaganda iscrtala.

To su, prvo, oni koji su zaprimili poruku da je politika odvratna i gadna stvar, i da je se valja držati što dalje, te tako dopustiti barabama i zelenašima da vladaju našim životima.

To su i oni koji bi, je li, da menjaju stvari, ali se takođe gade politike i političara, te koriste iste fraze koje tabloidi, koje nikad ne čitaju, mantraju već godinama.

I ne shvataju da se bez one stvari u svatove ne ide.

To su i oni nevladini aktivisti, koji svedoče kako se sve oko njih raspada, a sede u vladinim radnim grupama i troše svoje i naše godine raspravljajući o tome koliko anđela može da stane na vrh igle.

Tu je, na kraju, i opozicija, koju je vlast saterala u ćošak i koja je zapravo ostala bez politike i odgovora na bilo koje važno pitanje, plašeći se da ne osvane na naslovnicima tabloida i ne ostane bez patriotskog legitimiteta.

Kako bilo, devedesetih smo svi, sa ove druge strane, zajedno bili mnogo bolji.

U međuvremenu smo postali govna. Jeste Vučić tome doprineo, ali je imao dobar materijal za rezbariti. Da nije njega, ne bismo toga bili svesni. Eto neke koristi i od predsednika.