To je greh!

Ta podmukla bolest, koja je osamdesetih zadala snažan udarac seksualnim slobodama i raskalašnom životu bez kondoma – bilo onom koji se odigravao pod svetlima reflektora velegradskih klubova na Zapadu, bilo onom koji je tekao u mrakovima javnih toaleta i zabitih parkovskih šaša po provincijama i na Istoku – bila je tema mnogobrojnih knjiga i filmova.

Kultura stvorena oko AIDS-a vremenom je, sa svim pratećim teorijama zavera, hrišćanskim podukama da se Bog sveti grešnicima, provalom diskriminacije i sledstvenom, konačnom emancipacijom LGBT pokreta/zajednice, te drastičnim pojeftinjenjem jednokratnih špriceva – postala prepuna opštih mesta, takoreći bezidejna. Bar se tako činilo.

A onda se početkom ove godine pojavila potpuno genijalna engleska mini-serija „It’s a Sin“, koja pokazuje da se velike teme ne mogu izlizati od upotrebe, već samo da postoje dobri i manje inspirativni autori.

Serija, uz koju ćete se smejati i plakati, oslikava gej-scenu i jednu gej-„porodicu“ u Londonu u kontekstu pojave AIDS-a i još uvek snažnog, konzervativnog otpora eksploziji seksualnih sloboda.

Nikada se tu, u tom otporu, nije radilo toliko o seksu, već pre svega o deklarisanju: serijom promiču likovi koji koriste sve pogodnosti istopolnog „taslačenja“, ali koji nikada ni sebi ni drugima neće reći da su gejevi.

Čak će, ako treba, biti prvi koji će baciti kamen. Nešto slično kao što je – kako neki tvrde – u prvim redovima nasilnika koji su 2010. godine zdušno rušili i palili Beograd zbog Parade ponosa, bilo i dosta onih koji su prethodnih večeri u mračnim šumarcima tragali za jednokratnom „muškom ljubavlju“ ili koji bi se sa velikom strašću podali svojim balkanskim mužjačkim vođama.

U seriji su u centru pažnje oni koji uživaju u tome što jesu i koji veselo slamaju nametnute okove.

Do njih stidljivo dopiru prve, prilično konfuzne informacije o bolesti koja se širi u SAD i na koju medicina nema ne samo valjani nego – nikakav odgovor.

Prva reakcija je da se to dešava negde daleko, preko „bare“.

Podsetilo je to na one dane, početkom prošle godine, kada smo osećali zavetrinsku sigurnost gledajući izveštaje o začetku pandemije kovida 19 u dalekoj Kini, ili na vreme kada smo mi Bosanci, ničim objašnjivo, rat u Hrvatskoj posmatrali kao nešto što se dešava na drugom kontinentu, odbijajući da poverujemo da će uskoro on postati i naša stvarnost, i to onako užasna.

Opirala se većinski londonska gej-zajednica ovoj bolesti i ubeđujući sebe da je u pitanju izmišljotina, da bolest nema nikakve logike, te da je sve to zapravo kampanja neprijatelja slobode koja ima za cilj da im onemogući da nastave da žive onako kako su živeli do tada.

One koji su ih upozoravali na AIDS smatrali su čak neprijateljima.

A onda se bolest raspomamila u Londonu, bolest za koju nije postojao lek i koja je neminovno vodila u grozomornu smrt.

Vraćali su se momci, koji su u London dolazili po zadovoljstvo i slobodu, svojim roditeljima u manja britanska mesta, da tamo provedu poslednje dane ili mesece.

Kada je puklo, niko se više nije pravio da se ništa ne dešava.

Smrt je bila neminovan dokaz, i znalo se da više nema zajebancije.

Svi su izvukli neku pouku.

Bila je to bomba koja je promenila živote, ali i stvarnost.

Solidarnost među onima koji su ugroženi, ali ne samo među njima, drastično je porasla.

Sve je ispunjeno preispitivanjem sopstvenih uverenja i zabluda, i porastom svesti da se u borbi protiv ove pošasti moraju ujediniti raznorazni činioci.

Možda je smela, ali nikako nije nelogična paralela između pojave smrtonosnog virusa i dolaska Srpske napredne stranke na vlast u Srbiji.

Od početka je bilo jasno svima koji imaju gram mozga da će virus SNS neminovno dovesti do smrti društva.

Sve ovo čemu prisustvujemo poslednjih dana dokaz je da je ta smrt na korak od nas, da su ovo poslednji trzaji.

Za razliku od aktera serije, ovde, međutim, niko nije izvukao bilo kakvu pouku.

Nije pouku izvukla opozicija koja se i dalje prevrće u mraku šumarka, pokušavajući da ušićari kakvo brzinsko zadovoljstvo, pozicionirajući se za vreme koje po svemu sudeći nikada neće doći.

Nisu je izvukli ni belolistićki elitisti, koji su nas svojevremeno uveravali da virus ne postoji, a koji za vreme svih ovih naprednjačkih godina – iz pozicije moralne superiornosti – nisu uspeli da iznedre alternativu ni na nivou kućnog saveta.

Nisu je izvukli ni kojekakve građanske inicijative, zgađene politikom, koje troše svoju i našu energiju gaseći male vatre dok cela država dogoreva.

Nisu ni oni koji ne razumeju šta je solidarnost i koji reaguju jedino onda kada su ugroženi njihovi interesi.

Nisu je izvukli ni oni koji žive u svojim unutrašnjim egzilima, posmatrajući društvenu pošast kao da je u pitanju kompjuterska igrica, ne shvatajući da će ta pošast i njima zakucati na vrata.

Pogotovo nisu oni, ne tako malobrojni, koji su pripušteni u naprednjačke noćne klubove u kojima sve pršti od para i seksa bez kondoma. I koji su u vlasti, samo neće tako da se deklarišu.

Da smo vernici, kao što nismo, rekli bismo – to je greh! I da to negde nekad mora doći na naplatu. A i nemojte da propustite ovu seriju. I to je greh!