U evropskoj ropotarnici

Elem, javlja se slušalac u program sa pitanjem: Da li je tačno da je Ivan Ivanovič iz Voronježa dobio milion rubalja na lutriji? Voditelj odgovara: Vest je delimično tačna, ali nije u pitanju Ivan Ivanovič već Petar Petrovič, i nije iz Voronježa već iz Nižnji Novgoroda, i nije milion rubalja već bicikl, i nije dobio nego su mu ga ukrali.

Zahvaljujući političkim i medijskim maglama, u Srbiji je ova šala vazda aktuelna, a jedan varijetet glasio bi otprilike ovako: Da li je tačno da je Srpska napredna stranka svojom prozapadnom politikom rešila problem Kosova, donela stabilnost u regionu i uvela Srbiju u Evropsku uniju?

Vest je delimično tačna, ali nije u pitanju Srpska napredna stranka nego frakcija Srpske radikalne stranke, i nije u pitanju prozapadna politika nego balkansko-pilićarska, i nije rešila problem Kosova već ga je učinila „nerešivim“, i nije donela stabilnost u regionu već je razbuktala najniže i najprimitivnije nacionalističke strasti i napetosti koje prete da dovedu do novih, mestimičnih – možda umerenih, a možda i ne – krvoprolića. I nije uvela Srbiju u EU već ju je jamila, rasklopivši je prethodno na sastavne delove.

Stvarno je morao biti čak i od Vesne Pešić maštovitiji onaj koji je osmislio projekat „Srbija na zapadu“ (možda se stvarno tako zove) čiji je cilj bio da kroz podršku Aleksandru Vučiću obezbedi dugoročnu regionalnu stabilnost i ubrza evroatlantske integracije Srbije. Stvar je imala šanse da uspe otprilike kao da odlučite da od vremešne nene od 120 kila napravite vrhunsku ritmičku gimnastičarku, poverovavši njenom obećanju – smatraj da je stvar rešena! Da parafraziramo „Mućke“: Pre će londonski Milvol osvojiti Premijer ligu nego što će Vučić uvesti Srbiju u EU.

Da li je stvarno taj veliki kreator iskreno mislio da Srbija može postati funkcionalna evropska država sa infrastrukturom moći sastavljenom od onih koji su organima gonjenja poznatiji čak i od Cece Ražnatović, kao i onih koji žive od nedostatka dokaza. Potom, od onih koji svoje životne frustracije isceljuju sedeći u udobnim foteljama državnih i paradržavnih kancelarija znajući da im je tu mesto taman koliko svinjskim pihtijama u ramazanskom iftaru. Potom, onih koji rasturaju institucije, šire strah vozeći se besnim džipovima, mučki prebijaju studente i građane koji protestuju, prete po društvenim mrežama, otimaju ljudima stanove, uništavaju planinske reke, seku šume…

Da li je taj odista mislio da je moguća regionalna stabilnost sa režimskim medijima koji svakog dana bljuju mržnju i koji su u život vratili, dramatično ih obogativši, sve reči i sintagme iz ratnih devedesetih za koje smo mislili da su 5. oktobra otišli zauvek u jezičku ropotarnicu. Svi ti „strani agenti“, „šiptarski teroristi“, „izdajnici“, „separatisti“, „ustaški zlikovci“, sve te teorije zavere, uključujući i one po kojima vanzemaljci planiraju da ubiju Vučića jer im je on smetnja da porobe planetu Zemlju – prisutnije su nego onomad u umotvorinama Mile Štule i Milje Vujanović Regulus.

Da li taj kreator misli da je moguće ostvariti pobede onda kada razvodnike i desetare, onakve kakve ih pamtimo iz vojske – pokorni prema pretpostavljenima, a prema vojnicima surove drkadžije – unapredite u generale i pukovnike? Moguće je jedino ako pobedom proglasite to što će na mestima kasarni nići stambene četvrti koje će graditi transgranični građevinski preduzimači, isti oni sa kojima su isti ovi devedesetih godina sarađivali distribuirajući pokradene stvari iz „oslobođenih“ sela i gradova.

Srbija je efikasna na evropskom putu upravo onoliko koliko su bilo uspešni zaprašivači komaraca pre nekoliko dana u Novom Sadu. Avion je dugo leteo u niskom letu i ispuštao neki gas, prskalice insekticida su glasno vrludale ulicama. A narednog dana, broj komaraca se uvećao i postali su mnogo agresivniji nego do tada. Možda to nije bila akcija zaprašivanja nego zastrašivanja, jer su deca i kućni ljubimci sa ulice pobegli u kuće.

Radio Jerevan: Da li je tačna vest da su nadležne službe zaprašivanjem pobili komarce? Vest je samo delimično tačna. Nisu u pitanju nadležne službe, već prijateljske firme, i nisu u pitanju komarci već rode, i nisu ih ubili već razbesneli.

Umesto u Evropu, na kraju ćemo kanda završiti u njenoj ropotarnici. U sobi gde se odlažu nepotrebne stvari koje će možda nekada nekome zatrebati. A znamo iz života, uglavnom nikada ne zatrebaju, i iz ropotarnice se na kraju odvezu direkt na smetlište. Naš maksimum će biti ako dospemo u jednu od epizoda serijala Borbe za skladišta, koji se vrti na Histori čenelu, i gde neki debeli Amerikanci među odbačenim stvarima i moljcima ponekad pronađu i nešto vredno.