U Vučićevoj glavi

Trudio sam se, raspitivao se i kod gosn Gugla i kod prijatelja koji, za razliku od mene, imaju gvozdeno pamćenje, ali nisam uspeo da doznam iz kog romana je ta pričica.

Ponekad više nisam siguran ni da sam to pročitao, možda sam i sanjao.

Elem, pripovedam po maglovitom sećanju i odričem se odgovornosti za „zakrivljenja“.

U prvom planu te pričice, u kratkom segmentu neidentifikovanog dela, nalazi se klinac koji je dobio poslovni angažman u javnoj kući, u kojoj je obnašao funkciju „malog od palube“, odnosno dečka za specijalne zadatke.

Bio je koristan i svi su ga voleli, često je dobijao kakvu dodatnu kintu i tapšanje po ramenu.

Dobro se snalazio u svetu u kojem vladaju nagoni, niske strasti, obmane, podmetačine, beskrupulozno iskorišćavanje ljudskih slabosti…

Svega se nagledao i naslušao, a pisac će jednog trenutka konstatovati da posledica toga jeste – njegova spržena duša.

Umrlo je ljudsko biće, tako mlado, i rodilo se svojevrsno čudovište, napravljeno po obličju onih koji obitavaju u podzemlju civilizacije.

Ceo život će preživeti verujući da je naš svet ništa drugo do surovost, patnja i prevara, da je čovek čoveku vuk i vukodlak, i da možeš preživeti jedino ako druge tlačiš i ponižavaš.

Setivši se tog dečka, ponekad mi dođe – držite se za stolicu da ne padnete – žao našeg predsednika Aleksandra Vučića.

Zamišljam ga, onako mladog i nadrkanog patriotu, kako odlazi s početka devedesetih da radi na Kanalu S na Palama.

Za ovu televiziju je i najodvratnija javna kuća – univerzitetska biblioteka.

Koliko god se njegova duša pržila na vrelim beogradskim ulicama i na tribinama stadiona, nije mogla, siguran sam, da bude pripremljena za zlo koje je zatekao u ovom mediju, odgovornom za ko zna koliko mrtvih Bosanaca.

Kada je završio svoju medijsku misiju, desilo mu se nešto još gore: zapao je za oko Vojislavu Šešelju, koji ga je imenovao za svog „malog od palube“.

Možemo samo zamišljati šta je sve Vučić morao da uradi u ovoj paramilitarnoj stranci da bi za dve godine dogurao do generalnog sekretara.

Koliko je samo poniženja pretrpeo kao mladi saradnik cinika koji uživa u zlu, ponižavanju i poništavanju ljudi, uključujući tu i ljude oko sebe.

Možda ga je čak Šešelj nazivao i „kengurovo mudo“, ko će ga znati.

Koliko prljavih poslova, podmetanja, potkazivanja je realizovao u tom leglu mržnje, u ekstraktu svega onoga što je u ovom društvu trulo i odvratno – da bi dobio poneko tapšanje po ramenu i dodatnu kintu.

Njegova duša je temeljito spržena, takoreći kremirana, naučio je da je čovek čoveku vuk i vukodlak, a posledice toga živimo svi danas u ovoj zemlji.

Mi praktično živimo u glavi čoveka koji se dugo, bešćutno, surovo borio i izborio da nas porobi, a naš svet je oblikovan od njegovih frustracija, od njegove kremirane duše.

I nije čudo što polako, ali sigurno prestajemo da budemo ljudi, što prestajemo da razlikujemo dobro i zlo, što oko nas tumaraju očajnici koji pokušavaju da pronađu malo razumevanja ili saosećanja, ali uglavnom nailaze na neprobojne zidove.

Što se iz nas izvlači ono najgore u nama. Uspevaju samo oni sa šešeljevskim darom da budu cinici, da gaze i zlostavljaju sve oko sebe.

Vučićev režim je po ljudsku dušu neuporedivo pogubniji nego što je to bio Miloševićev.

Kada dete prođe pored kioska sa kojeg reže naslovnice naših tabloida, koje su plod Vučićeve prljave mašte, uopšte nije neočekivano da dobije želju da nekom milom psu zakuca ekser u glavu.

Mladi ljudi beže odavde ne zbog toga što žele da imaju veću platu već zato što ne žele da žive u Vučićevoj glavi.

Nisam od onih koji vole da političare, pa ni one koji nepravedno više nisu među nama, proglašava za bezgrešne svece i božje pastire.

Politika je takva da i oni koji se bave ovom delatnošću u najdemokratskijim zemljama sveta moraju pokatkad da isprljaju ruke i zažmire na nepravdu.

Ali daleko od toga da su svi isti.

Stoga mislim da je poseban deo Pakla, ako postoji, namenjen onima koji, zbog svoje guzice, poistovećuju Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića.

U godinama u kojima je Vučiću pržena duša mržnjom i zlom, Đinđić je svoju hranio najboljim knjigama koje je ljudski rod stvorio.

Đinđić je učio od Hambermasa, a Vučić od Šešelja i Tome. Porediti njih je kao da porediš novi leksus i zarđali trotinet, kao da porediš krticu i slavuja.

Pa ipak, postoji taj nesrećni deo naše navodno građanski opredeljene javnosti koji godine troše pokušavajući da dokažu da je Vučić zapravo reinkarnirani Đinđić kojem jedan deo javnosti neprestano zabija klipove u točkove modernizacije.

Ima i specijalizovani portal koji ovo iz dana u dan tematizuje i dokazuje, zove se Antidot, i iza njega stoji Beba Popović.

Na tu temu već je skribomanski objavio više reči nego što ih ima u sabranim delima Edvarda Kardelja.

Dakle, tvrde oni, ubijeni premijer je identičan čoveku sa sprženom dušom koji ujutro kad ustane, na putu od kreveta do kupatila, tri puta prekrši Ustav i smisli bar jednu pakost da bi nam zagorčao živote.