Zavera budala i pokvarenjaka

Nije imao kablovsku, pa je bio prinuđen da prati ovdašnje fantazmagorične televizije i hiperaktivnog gospodara naših života, Vučića takozvanog, od kog ne možeš da pobegneš ni brzim šaltanjem daljinskim (samo)upravljačem: započetu rečenicu na jednom završava na drugom kanalu.

Ne mogu više, dopizdelo, brate, kaže mi.

Mislio sam da ću poludeti, rekao je, i pridružio se ne tako malom broju stanovnika ovdašnjih koji su se uvukli u svoje male azile, praveći se da ne žive u državi kojom jašu mahniti nitkovi bez ukusa i srama.

Ne znam šta je tačno bio povod za upodrumljivanje tv-prijemnika, nisam bio baš toliko ljubopitljiv, ali moram priznati da mi je bilo milo – ovaj moj sused je naime do pre neku godinu ponosito glasao za SNS, i uz to čitao „Informer“ i „Srpski telegraf“.

Valjda se jednostavno otrovao, kao moj teča koji je pušio četiri kutije „Drine“ bez filtera i onomad zaglavio u bolnicu dva meseca.

Jedva se izvukao.

Potom mu, kaže, više nije palo na pamet da zapali, ni u ludilu.

Možda je dara prevršila meru kada je gledao direktan prenos posete predsednika nekakvom, valjda mačvanskom selu.

Okupljenim seljanima Vučić je otkrio do sada potpuno nepoznatu istinu: mudro, gnoseološki potkovano, konstatovao je da su putevi – veoma važna stvar za ljudska bića koja imaju taj čudan običaj da se kreću!

Potom je dodao, pa je to završilo i kod Kesića, kako, na žalost, smisao i vrednost puteva ne prepoznaje „urbani bušmanin“, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, te da je on bio prinuđen da mu to pobliže pojasni.

Sve u svemu, izveštaj zbog kojeg bi svaki, čak i dobro vaspitani čovek zadobio želju da skine klompu sa noge i zafrljači je u pravcu ekrana.

Pa šta košta, nek košta!

Elem, meni su obe klompe ostale na nogama, ali me je ovo zbitije podsetilo na roman koji sam nekad davno čitao – da li to beše Begbedeov „399 dinara“? – a u kojem se opisuje kako funkcionišu velike marketinške kuće koje „prodaju“ robu široke potrošnje.

Kada žele da testiraju reklamni paket, organizuju tzv. fokus-grupe.

Prethodno naprave nekakvu vrstu testa inteligencije i obrazovanja potencijalnih „fokusaša“, i izaberu one kojima se u pogledu ne vidi niti jedna iskra i koji su se u školskim klupama osećali kao mošnice u uskim farmerkama.

Poruka koju šalju mora biti prosta, široko razumljiva.

Ako se reklamira prašak za veš, ona treba da glasi da taj prašak – neverovatno, ali tačno – pere veš.

Dočim, omekšivač omekšava veš i čini ga mirisnim.

Ne interesuju ih preterano inteligentni i obrazovani, za njih su već nadležne kompanije koje se bave promidžbom organske hrane sa salaša.

Upravo tako probranoj -možda to nije politički korektno reći, ali ćemo rizikovati – ne baš inteligentnoj i još manje obrazovanoj publici obraćaju se i naprednjaci.

Na takvima se ispituju njihovi „proizvodi“ široke potrošnje.

Da bi proširili izbornu bazu, naprednjaci konstantno vode kampanju „spaljene zemlje“, čiji je cilj da se građani raspamete i oslobode viška nepotrebnog znanja.

Iskustvo mog komšije to kazuje.

Dovoljno je da se prikačiš malo na rijalitije, malo na predsednika, malo da gledaš skupštinu i poslušaš uspešnike Akademije mladih lidera SNS-a, pa da po sopstvenom stanu počneš kao pijan da teturaš, da ne znaš da li si pošao ili si došao, i da umesto u wc odeš u ostavu.

Jedan nemački novinar, koji je proučavao proces denacifikacije u svojoj zemlji, i koji je razgovarao sa mnogima koji su svojevremeno „popušili“ nacizam – bio je svojevremeno gost u Novom Sadu, u onom periodu posle petooktobarskih promena.

Govorio je tada da su mnogi njegovi sagovornici priznali da su bili toliko opsednuti nacističkom propagandom (koja se naravno zasnivala na produkciji svakovrsnih neprijatelja), da su bili toliko ponosni što su Nemci, da su zaboravili, recimo, kako se prelazi ulica.

Ali, imaju još jednu fokus-grupu naši naprednjaci i njihovi marketinški magovi.

Tu su zajebali i ove velike marketinške kuće. Sastavljena je ta fokus-grupa od pokvarenjaka različitih ideoloških opredeljenja – od tvrdih nacionalista do „suočivača sa prošlošću“.

Ovih devet godina – a budimo pošteni, ova šugava tranzicija još i duže – iz ljudi izvlači samo ono najgore, pa su se pokvarenjaci baš nakotili.

Sada su se svi manje-više našli na istoj strani, ugodno su uvalili svoje dupe u Vučićevu piramidu korupcije.

I odrađuju posliće.

Neki to rade jednostavno ćuteći i „baveći se svojim poslom“, a drugi, kad god im se ukaže prilika, razaraju svaku, pa i najmanju naznaku političke alternative.

Pokvareno – dok ovo društvo juri u pravcu Belorusije – tvrde da su svi isti i da je sve isto.

Lajkuju ih, i prenose istinu dalje, oni koji veruju da su politički mudraci, a šuplji su kao ona kutlača sa rupom na dnu, za koju niko ne zna čemu služi.

Drugi moj komšija, stari opozicionar, veli mi da je efekat devetogodišnje naprednjačke vlasti na ovo društvo ravan efektu nuklearne katastrofe na prirodnu sredinu.

Gledao je, naime, neku emisiju gde su razjasnili da ona ne sprži celokupni biljni i životinjski svet, već da na razvalinama rastu, i to intenzivno, otporne biljke, da sve prekrije korov.