Zbogom, žohari!

Živeli smo u istoj zgradi u Živinicama, gradiću nadomak Tuzle.

Nekoliko godina je stariji od mene, što je u klinačkoj dobi dramatično velika razlika, pa se nismo nešto naročito nikada ni družili, a rat i poratne tranzicione zgode odvele su nas na različite strane.

Njegov me je poziv iznenadio, a još i više razlog zašto je poželeo da razgovara sa mnom.

Kaže, prati on pažljivo iz tog nekog drugačijeg sveta politička i društvena zbivanja u Srbiji i pročita stoga i pokoji moj tekst.

Veli da mu je Srbija postala posebno interesantna otkako joj se Vučić natakario na kosti, i da u našim prilikama i ludorijama uživa kao kada bindžuje dobru seriju.

Kada čovek bolje razmisli, zaista ovdašnji život liči na seriju koja ima sve što je potrebno da čovek ne može da odvoji oči od nje: živimo kombinaciju psihodelije, krimića, akcije i horora, sa pratećim činiocima kao što su zavere, tajne službe, ludi vladar, ljudski poganluk i beskrajno društveno licemerje.

Prati, elem, poznanik čak i ovo što se (ne) dešava oko konstituisanja parlamenta i formiranja vlade u Srbiji, i kaže da mu je interesantno to što ova tema zapravo nikoga i ne zanima.

Koga boli uvo ko će biti ministar nečega i šta to uopšte znači!

Veli – možda će Vučić, opterećen ozbiljnijim poslovima, i zaboraviti da formira vladu.

Pošto je video da ja, s vremena na vreme, u svojim tekstovima nudim neka neobična (tuđa) državna rešenja, sagovornik me zamolio da posredujem između njega i ovdašnjeg pučanstva, i da predložim da se – vlada i ne formira!

Dodaje da se empirijski pokazalo da je predsednik Vučić savršeni multipraktik političar koji može obavljati uspešno sve ministarske poslove odjednom, i to levom rukom, u pauzi između rešavanja problema Kosova i treniranja klinaca kako da uspešno ubace trojku sa pola terena.

Tokom pandemije otkrili smo da je stručan ne samo u poslovima ekonomije, privrede, regionalne saradnje, nauke i tehnologije, već i u stvarima zdravstva.

Dovoljno je samo videti kako ga medicinski eksperti sa divljenjem gledaju dok on nonšalantno izbacuje iz sebe recentne termine poput saturacije, respiracije i indukcije.

Taj pogled je značio: Jebo mamu, kako sve zna!

Već je bio ministar odbrane i informisanja, a da ne govorimo o njegovim uspesima na polju spoljne politike: retko je koga Makron uvodio u intimnu prostoriju, a sigurno da nema državnika sa kojim se Tramp rukovao čak četiri puta u roku od pola sata.

Što se tiče kulture, ni tu Vučić nema problema, setite se samo da se pobratimio sa Stivenom Sigalom i Žerarom Depardjeom, kao i da je dobio nagradu od Exit festivala.

Među članstvom radikala i lečenih radikala kruže legende da Šešelj i Vučić znaju sve knjige iz svojih biblioteka napamet.

Samo je dovoljno reći naslov i koja stranica je u pitanju, a oni će sadržaj te stranice izgovoriti od reči do reči.

Umesto da se bakćemo sa novom vladom i ministrima, možda je Vučiću pametnije da formira krizni štab nacionalnog spasa, koji bi se borio i protiv pandemije, ali i drugih kriza koje svakodnevno treskaju zemlju.

Novi krizni štab sprovodio bi Vučićeve ideje u delo i svakodnevno se obraćao javnosti, što zbog virusa, što zbog raznih atentata i terorističkih napada koje na predsednika planiraju nezavisni mediji i nevladine organizacije, kao i zbog drugih, svakodnevnih pokušaja podrivanja Srbije.

Poznato je, naime, da Vučića celi svet poštuje, ali i da mu ceo svet radi o glavi.

Niko ne može da mu oprosti velike uspehe koje svakodnevno postiže.

Krizni štab je potreban i zbog toga što se približava jesen i što će, kako kažu sindikati, milion ljudi ostati bez posla, pa ćemo kanda opet imati dinamične ulice i besne demonstrante koje valja hapsiti i u zatvore strpavati.

Mali problem je to što Ustav ne predviđa mogućnost da se umesto vlade formira ovakvo telo, ali tim gore po Ustav!

Ovaj tzv. najviši pravni akt smatra da predsednik treba da ima „samo“ osam nadležnosti, a Vučić u praksi, sasvim opravdano zbog svoje straobalne kapacitiranosti, obnaša 888 kompetencija.

Krizni štab bi služio i za to da predsednik ima na koga da prebaci krivicu i odgovornost ako nešto ne bude štimalo.

Kao što je ovom korona-kriznom štabu prebacio vruć krompir da odlučuje o policijskom času dok su desetine hiljada ljudi protestovali na ulicama gradova Srbije.

U Bosni je, kaže legenda, postojao izvesni Mujo, koji je bio praktičan i snalažljiv čovek. Mislio je brzo kao metak.

Neko mu je zvonio na vrata, i on, bunovan od popodnevne dremke, razgaćen, otvara.

Kad ono pred vratima gospođa Smrt, koja veli: Mujo, došla sam po tvoju dušu!

Mujo se brzo doseti pa se okrete hanumi: Fato, dušo, neko te traži!

Kada gospođe Krivica i Odgovornost zakucaju na Vučićeva vrata, i on će, takav mu je karakter, reći: Krizni štabe, dušo, neko te traži!

Ali kako Muji ova finta zasigurno nije uspela, neće ni gospodaru naših života. Postoji i drugi scenarij.

Kada gospođe dođu na njegova vrata, on će biti već daleko.

Spakovao je već pinčike i otišao na neko daleko mesto, odakle će nam se javiti razglednicom na kojoj će pisati: Zbogom, žohari! A vala, kada se bolje razmisli, i jeste žohari kada ste dopustili da vašim životima vladaju ove ljudske piljevine i političke ojebine. To reče moj poznanik, a ja podelih sa vama.