Ako Milovan Brkić umre u zatvoru

Zapravo, ima barem dve javnosti, mejnstrim kojim Vučić diriguje preko Pinka, Hepija i tabloida; i druga, manja, koja živi pod radnim naslovom „Vučiću, pederu“ i uzbudi se, često sa pravom, oko pakosti i marifetluka režima.

Ima doduše i treći deo, verovatno najveći, a to su ljudi koji su razvili odbrambenu opnu protiv vesti i svega javnog u sumnjivom pokušaju da žive svoje živote i čuvaju živce. Njih ćemo prepustiti razumljivoj iluziji da je to moguće.

Nijedna od pomenute dve javnosti nije se uzbudila što u zatvorskoj bolnici na naše oči crkava Milovan Brkić, glavni urednik magazina Tabloid, novine koja je toliko često prevazilazi granice opskurnog da je malo ko uopšte čita ili uzima za ozbiljno.

Istina, kad je Brkića pritvorilo pa osudilo u prvom stepenu – pa mu produžilo pritvor do ko zna kada – javila su se novinarska udruženja, bilo je tekstova i reakcija uglednih kolega, onih koji se u normalna vremena sa Brkićem nikad ne bi solidarisali.

Ali, utisak je da je opšte uzbuđivanje izostalo – a bez njega će Brkić, sva je prilika, iz zatvorske bolnice otići pravo u grob.

To je, inače, jedina prednost uzbuđivanja. Kad se nadigne dreka, postoje određene šanse da sistem uradi ispravnu stvar, ne jer se dozvao pameti, nego jer želi da primiri dreku. Kao kad je nedavno uhapsilo nasilnika koji je tukao ženu na mrtvo ime, a onda joj pretio smrću – tek kad je ta žena na Tviteru napisala šta joj se dešava.

Osim toga, uzbuđivanje javnosti ima samo mane. Nadražaji se ređaju kao na traci, afere imaju nebrojene nastavke, a ljudska pažnja brzo popušta, pa se tako javnosti – ovoj ili onoj – svakodnevno mogu servirati nove teme da bi se zaboravile stare.

Otkako je Brkić iza rešetaka jer je navodno pod stare dane krenuo da nasilno ruši državu, javnost se uzbuđivala svakojako. Zbog nevremena, poplava, izmeštanja Sajma, građevinskih poduhvata bivšeg fudbalera, jedne objavljene karikature gde se vide sise, jedne neobjavljene karikature gde se ne vide sise, te naravno stalne pretnje koju za napredak Srbije predstavljaju „ustaše, Šiptari i kolektivni Zapad“.

U toj konkurenciji slabe su šanse Milovana Brkića da izazove jedno pravo i moćno uzbuđivanje. Osim ako ne umre štrajkujući glađu u zatvoru, što izgleda svesrdno pokušava. To bi bio potez očajnika i hazardera.

Možda Brkić misli da bi tako napakostio Vučiću i raskrinkao njegov režim. Isto tako nije isključeno da će Vučić (opet!) dojahati na belom konju i kao predsednik pomilovati Brkića. To bi bilo štogod, naš predsednik ima meko srce i za one koji bi glavu da mu skinu!

Naš posao ovde jeste da uvidimo kako je režim od jedne budalaste izjave čoveka koji je poznat po još budalastijim izjavama proizvela maltene državni udar. Brkićeve reči – klinci da uzmu puške, „idiotu“ da se otkine glava i psovanje predsednikove majke – ostale bi u domenu opskurnog da ih režimski mediji nisu umnožili u milion primeraka, objavljivali po naslovnim stranama i u dnevnicima.

Zato je Brkić uhapšen, osuđen prvostepeno na četrnaest meseci robije, preko sto dana je u apsu. Procenjeno je da ne može da se brani sa slobode, za razliku od brojnih ubica, mafijaša i narko-bosova koji u najboljem slučaju imaju nanogicu.

Zašto Brkić ne može da se brani sa slobode? Jer je pritvor jedini način da ne ponovi delo, kaže sud. Ako Brkić izađe, dakle, Srbiji preti strašna sudbina da opet kaže neku baljezgariju u kameru. Da ponovi verbalni delikt.

Računa se na to da Brkića javno nema ko da brani. Napisao je i rekao u životu toliko stvari koje su ga udaljile od esnafa, uvredio i oklevetao previše ljudi. Neće se javiti Reporteri bez granica, Brisel, ambasade, moćne medijske korporacije.

Vaš kolumnista se zbog toga oseća loše. Da je uhapsilo mene, ili bilo kog iz naše novinarske čaršije, svi pobrojani bi se javili.

Stvar je, dakle, opasna prevashodno jer se jednom građaninu čini teška nepravda. Ali, možda je još opasnija jer je kamen-međaš u mogućoj tranziciji Vučićevog sistema – ako bude ustrebalo, sve manje će ličiti na Orbanov, a sve više na Erdoganov.

Brkić se možda nekome lično previše zamerio pa su u pravosuđu angažovani ljudi od zadatka da ga utamniče. Ali, Brkić je i probni balon. Ako zbog jedne izrečene gluposti stvarno umre u prisustvu ćutljive javnosti, onda sve može.

A ako se tek tada javnost uzbudi, biće to i licemerno i prekasno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.