Aleksej i Džulijan 1Foto: Radenko Topalović

Slučaj je udesio da se ovih dana piše o dva politička zatočenika. Zapadne novine su ocenila da su ta dvojica „ostavljeni da umiru na rate“ jer su moćni tako hteli.

Aleksej Navaljni mrtav leži u nekom frižideru. Obdukcija će pokazati da je umro najprirodnijom od svih prirodnih smrti, neki ugrušak, srce, šta li je, pa dešava se to.

Džulijan Asanž još mrda, ali tek kao ljuštura nekadašnjeg čoveka. Još nije konačno odlučeno da li će umreti vrlo prirodnom smrću u tamnici ili na slobodi.

Navaljni je vest jer je uspešno umoren u kazamatu u Polarnom krugu.

Asanž je vest jer odbija da skroz umre u zloglasnom zatvoru Belmarš i upravo se u Londonu brani od izručenja u Sjedinjene Države.

Ima li razlika između ove dvojice osim jedne – možda tehničke, jer je samo pitanje vremena – da je jedan mrtav, a drugi navodno živ?

Prvi je život posvetio raskrinkavanju Putinove diktature i notorne korupcije u kojoj blizina vođinih skuta garantuje život bubrega u loju, a daljina istih skuta vodi građanina u rizik da padne sa četvrtog sprata, popije otrov ili – kad građanin odbija prve dve opcije – bude ustreljen kao pas na Crvenom trgu, a ubice nikada pronađene jer još nijedan diktator nije uvatio sebe u zlodelu.

Drugi je život posvetio raskrinkavanju američkih ratnih zločina, pokazao svetu kako su za svetskog policajca ljudski životi u nekom Iraku ili Jemenu manje vredni od života skakavaca i da bi, da je pravde, američki predsednici i vojni vrh, zajedno sa Putinom, trunuli u kazamatu u Polarnom krugu ili zloglasnom zatvoru Belmarš, svejedno.

Ali, razlike ipak ima, možda je veća od kozmetičke, neka uostalom čitalac proceni.

Naime, Navaljni je stradao od sistema koji radi baš onako kako je zamišljeno da radi. Asanž strada od licemerja drukčijeg sistema koji za sebe reklamira vrlinu.

Navaljni se od trovanja pre par godina oporavio u Berlinu i ništa mu lakše ne bi bilo nego da je ostao disident – puna je Nemačka disidenata, ruskih, turskih, iranskih, kineskih.

Išao bi po televizijama i prijemima, dobijao bi nagrade nevladinih organizacija, pisao bestselere.

Ali, vratio se kući, znajući da ne ide baš svojoj kući nego u kazamat i da će tamo verovatno skončati.

Aleksej Navaljni nije mogao da računa ni na šta drugo jer kad je pa Putin obećao nešto drugo?

Šta drugo u državi u kojoj opozicija ne sme ni da se kandiduje, a štampi je propisano da krvavi rat zove „specijalnom vojnom operacijom“?

Šta drugo u sistemu gde se narod hapsi kad tiho položi cvet za jednog pokojnika?

Džulijan Asanž je pak nekad mogao da računa na „zapadne vrednosti“, slobodu reči, zaštitu uzbunjivača, ljudska prava, interes medija za istinom o američkim zločinima, na sve je to računao Asanž mada verovatno nije bio veverica – pa i pre njega su ljudi stradali ako baš preteraju u primeni „zapadnih vrednosti“.

Asanž nije hteo – a i dalje odbija – da umre mučenički.

Njegovi advokati i podržavaoci apeluju na iste „zapadne vrednosti“, pišu se peticije i otvorena pisma, za Asanža se zalažu bitni političari širom Evrope, održavaju se demonstracije. Sloboda kojom se inače Zapad reklamira važi oko Asanža, ali ne i za njega samog.

O „licemerju“ se govori jer Zapad vazda ruši letvicu koju je sam postavio visoko.

Punim ustima „vrednosti“ će osuditi ubijanje Navaljnog i aplaudirati njegovoj udovici, a isto će, „na rate“, ubijati Asanža i ignorisati vapaje njegove žene.

Uz porciju „vrednosti“ će ruska „specijalna vojna operacija“ na Zapadu biti ispravno nazvana zločinom, ali će izraelska „operacija protiv Hamasa“ biti „pravo na samoodbranu“ i mrtva će dečija tela biti brojana drukčije, u zavisnosti čija ih je bomba ubila.

O „licemerju“ Rusije (Kine, Irana…) pak ne može biti govora – tamo je sve baš kako se i hoće, niko nije obećao da su sloboda, dostojanstvo, pravda ili jednakost iznad nekog stvarnog ili izmišljenog „državnog“ razloga čiju tajnu smeju da tumače samo vlastodršci. Onde je potrebno biti ludo hrabar pa ustati protiv toga.

Na Zapadu nije potrebna luda hrabrost da bi kritikovao zapadno licemerje.

U knjigama to rade Srećko Horvat ili Janis Varufakis, u filmovima Majkl Mur, u medijima čak i prevejani cinik Karlson Taker – odreda pojave koje bi u Rusiji bile potpuno nemoguće jer nisu ni predviđene.

Onde gde princip slobode postoji, ima ko da digne glas kad se on krši.

Premda sve vodi neugodnom pitanju kakav je to dođavola princip ako važi do jedne mistične mere posle koje se, kao Asanž, može završiti na dugogodišnjem mrcvarenju do spore smrti.

Ali, nada umire poslednja – možda na kraju to što je ostalo od ljudskog bića Asanža ipak spasi činjenica da se na Zapadu u najvećoj meri može lajati na anomalije sopstvenog sistema.

Ako ga ne spasi, onda će Asanž biti skroz isto što i Navaljni, a čitalac će uz dobre argumente moći ceo ovaj traktat o razlikama dva sistema da smatra proseravanjem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari