Brancin i paradajz

„Sve podseća na ratne godine“, procenjuje Marko i zaključuje: „Jadna sirotinja.“

Dragan, konobar u lokalnom restoranu, razradio je sadržaj ručnih frižidera sirotinje. Kaže, „ne mrzi ih da vuku hleb, salame, povrće, voće, ne smetaju im ni ose, ni vrućina“. Draganu je neshvatljivo da turisti iz Srbije ne daju po 200 ili 300 evra za jednog svežeg brancina u restoranu jer njega „može da podeli više ljudi, a uz flašu vina“, mada ne reče da li za te pare konobar ručno hvata ose koje se približe gostima ili možda ose ne vole brancina, nisam pametan.

I tako su se Dragan i Marko – u slobodno vreme valjda rentijeri i veletrgovci naftom, koji samo od dosade leto provode rintajući među ležaljkama i stolovima crnogorske rivijere – složili da je sirotinja najveći problem svake turističke sezone, setno cvileći za vremenima kad su dolazili Rusi dubljeg džepa, mada nisu za bacanje ni Arapi ili Amerikanci.

Još je teže Mileni, koja prodaje peškire i kupaće kostime u Bečićima, kaže „tužno“ je što ljudi dođu na odmor, a onda broje svaki cent. „Da vidiš tu štedljivu sirotinju i bedu, samo razgledaju, pipkaju, isprobavaju, ali niko ništa ne kupuje“, požalila se Milena, inače valjda influenserka i naslednica milijardera, koja prodaje krpice na plaži samo za potrebe pisanja doktorata iz sociologije o ponašanju sirotinje na letovanju.

Stvar je jasna, korona je potkačila države čija je ekonomska logika da budu tek proširenje plaže i da za tih par meseci sezone naplate namernicima sve osim vazduha. Onda je došao rat u Ukrajini, ali ih je dokusurio srpski paradajz-turista jer je alava cicija, hoće da soli dupe takoreći mimo kapitalističkih uzusa.

Otkud Marku, Draganu i Mileni toliko prezira za druge ljude? Otkud tim besklasnim siročićima tako strašne reči za prekarijat koji je izvesno u istim govnima kao i oni sami, i koji se drznuo da od celogodišnjeg dirinčenja za prosečno-magičnih 500 evra odvoji koji dinar da vidi more?

Čini mi se da to ima veze sa decenijama normalizacije siromaštva i istovremene tzv. tranzicije u kojoj su „snalažljiviji“ privatizovali skoro sve, od fabrika, puteva i aerodroma, do promenade, plaže i rupetine ispunjene slanom vodom koju zovemo more. Alanfordovski rečeno, u tom svetu tko ima novce vrijedi, tko nema novce ne vrijedi. I nikome ne treba, pa čak ni onima sa kojima bi trebalo da deli klasu. Ni klasa nikome više ne treba.

Ali, otkriću vam na kraju šta treba svakom paradajz-turisti, u koje ponosno spadam, a na šta me je dodatno ohrabrio život u Nemačkoj.

Tamo, gde ljudi srpsku mesečnu platu zarade za tri do pet dana, sasvim je uobičajeno da se dečija odeća kupuje na buvljacima, tu su i bogati i siromašni, od toga se prave mali vašari i fešte. Tamo je potpuno normalno da poneseš ručak na posao ili u školu u plastičnoj kutiji. Kad se na luksuznom ostrvu Ziltu požale da im dolazi previše izletnika plićeg džepa, pankeri i anarhisti iz Hamburga im odu na Zilt i polupaju ostrvo.

Iz sada već bogatog nemačkog iskustva vam preporučujem da nabavite ručna kolica na sklapanje (Bollerwagen), koja staju u svaki gepek. A u njih staju dvoje sitne dece (imaju takoreći nadstrešnicu pa dete tu i spava), ručni frižider, suncobran, šator na sklapanje, dva ruksaka, i sloboda da idete na izlet (ili plažu) gde vam se hoće.

Reporterski da vam javim iz Istre, gde letujem uprkos domoljubnim apelima sa Andrićevog venca: pune su plaže švapskih, austrijskih i holandskih „paradajz-turista“! Pivo je hladno kao zmija, paradajz nikad slađi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.