Čučko i nikom ništa

Da bismo sa opšteg prešli na konkretno, uzmimo slučaj takozvanog Miroslava Čučkovića. „Takozvanog“ jer nije dokazano da ta persona ima ikakva posebna svojstva osim fabričkih: preletanja u stranku na vlasti, hvaljenja predsednika i, uopšte, bivanja šrafom sistema koji pospešuje brzo zaboravljanje.

Što Čučkoviću sasvim paše. Jer, šerif od Obrenovca, za kojeg nam je netom saopšteno da će avanzovati u gradskog menadžera vascelog Beograda, u svojoj ni po čemu impresivnoj, ali dugoj političkoj biografiji ima nešto što niko nema – dvadeset i sedam utopljenih ljudi koje je morao da spasi, a nije.

I nikome ništa, sve do danas. Čučkoviću pogotovo ništa otkako je mrtvi Dinkićev G17+ zamenio naprednjačkim dresom i nastavio da figurira.

To što se aparatčici trude da sakriju ljudska svojstva ne sme biti razlog da ih se obezljuđuje. Možda je, recimo, Čučković divan otac i muž, možda peče odličan roštilj i čita Kafku. Možda ga noću obliva hladan znoj kad ga progoni 27 duša koje je ostavio potopu, možda se kaje i moli za oprost.

Ali, kako su naši poslovi sa građaninom Čučkovićem javni, i nismo mu ni drugari ni duhovnici, to se mi imamo držati činjenica: do danas niko nije odgovarao za žrtve poplava u Obrenovcu (a ni drugde). I to kao da nikoga ne tangira, jer patimo od manjka empatije i kratkog pamćenja.

Podsećanja radi: u maju 2014. su pale stogodišnje kiše. Veče pre nego što će varoš biti pod vodom, a 27 ljudi ostati ispod, jedan direktor TENT-a je na Fejsbuku napisao ovo: „Evo sad sam došao sa terena. Kolubara je probila nasip i ide prema Stublinama i prema Obrenovcu. Na Vašarište će doći za pet sati. (…) Predložio sam da se uključe sirene, ali Čučko misli da bi to izazvalo paniku!“

Čučko je kasnije priznao da je bio protiv evakuacije, jer da „nismo znali kolika voda ide i u kolikoj količini“. Nejasno je samo kako je pomenuti direktor TENT-a tačno znao, a bio je na istom sastanku kao i Čučković.

Jedna insajderka iz opštinske uprave Obrenovca rekla mi je tada: „Građani, pa ni ja, nismo bili obavešteni o ozbiljnosti situacije, kao ni da je potrebna evakuacija, osim poziva stanovnicima naselja Šljivica da se evakuišu.“

Čak su i zvaničnici kasnije rekli da je infrastruktura za odbranu od poplava bila u kriminalnom stanju, ali su brže-bolje za tragediju okrivljene „biblijske kiše“ i „tvrdoglavi građani“ koji tobože nisu hteli iz svojih kuća.

Suočen sa besnim narodom, Vučić je grizao usnu, a onda obznanio: „Tražićemo i krivce, naći ćemo krivce.“

Našao ih je taman kao što je našao „kompletne idiote“ koji su rušili u Savamali, Vulinovu tetku iz Kanade i ubice Olivera Ivanovića.

Šerif od Obrenovca, takozvani Čučko, dobro je znao da je Srbija zemlja bez epiloga, a ispravna partijska knjižica poput neprobojnog oklopa. Preleteo je, i eno ga gde danas najavljuje rekonstrukciju nekakvih ulica po Beogradu, među njima, jebem te simboliko, i Ulice gospodara Vučića.

Partijski vojnik Čučković Miroslav javlja se na dužnost, kao da ništa nije bilo.

To ovo društvo, zaboravno i otupelo, vodi neprijatnom pitanju koje će naravno biti gurnuto pod tepih: šta je nešto, tamo gde dvadeset sedam života nije ništa?