Dan posle

Tako je beogradski skup protiv litijuma, unapred proglašavan za finale, prešao u mučne produžetke, odjeke i reagovanja.

A to uvek vodi razvodnjavanju.

Privedeno je nekoliko ljudi, trojica aktivista su osuđena na po 30 i 40 dana robije u Padinjaku jer su ometali reporterku televizije „Informer“ prinoseći joj sendvič pod nos.

Što bi rekla predsednica Skupštine, napadali „novinarku na zadatku“. Ako tužilaštvu bude trebao veštak iz oblasti medija, spreman sam da volontiram. Tvrdim da medijska radnica „Informera“ nije novinarka, ali da jeste bila na zadatku.

Na neispitanom terenu, takoreći, jer u državama i sistemima gde „novinari“ obavljaju zadatak titranja muda režimu – protesti obično ne postoje. Radnica „Informera“ je takoreći pionirka.

Razvodnjavanje, jer priča o finalnom skupu koji će sprečiti „trovanje Srbije“ svela se na obračun snimcima o tome jesu li aktivisti dotakli medijsku uposlenicu sendvičem.

Da Tviter već nije izmišljen, Vučić bi ga sigurno izmislio da okupi svoje kritičare u jalovoj raboti.

Recimo, Bojan Pajtić, bivši političar, a sada čovek koji ume da britko formuliše kritiku, uoči protesta napisao je na Tviteru da organizatori treba da pozovu ljude da se ne raziđu i vrše „višenedeljni masovni pritisak“.

Taj njegov tvit su, klikom na maleno srce, podržale hiljade ljudi.

I organizatori jesu pozvali narod da se odene slojevito, ponese ćebad i provijant i da se ne raziđe. Ali, narod se razišao.

Ni tih par hiljada tviteraša nije nigde bilo. Što, razume se, nije problem Bojana Pajtića niti organizatora već činjenice da je lako pričati, a da je malo ko spreman da dela, pogotovo kad to može značiti pendrek u bubrege.

Posle impozantnog mitinga na afterpartiju na pruzi su ostali samo organizatori, redari, udbaši i pokoji političar opozicije po službenoj dužnosti.

Ogromna većina je u nedelju odagnala mamurluk uz srkanje prve kafe, coktala nad novim „neuspehom“ jednog protesta, tvitovala o famoznom „rasipanju energije ulice“ pa i pomalo optuživala organizatore što nisu znali da iskoriste masu, kao da je to bila rimska legija, a ne naprosto narod.
Kako je to uopšte moguće? Da se toliki ljudi zaklinju u odbranu dedovine i Cera, reka i šuma, kukuruza i staništa slepih miševa, naše dece, unučića i praunučića, da rudnik litijuma proglašavaju pitanjem svih pitanja koje briše sve razlike – a da se onda, posle dvosatnog mitinga, raziđu kao buvljak na kiši?

Teško da je do organizatora jer bilo je prošlih godina toliko protesta i telala, formalnih i neformalnih, partijskih i ah, tako uzvišenih vanpartijskih, spontanih i bolje pripremljenih, bilo je poziva da se mirno šeta i ne gazi cvet, da se blokiraju drumovi, da se opkole administrativne zgrade, da se ne odustaje i ne predaje…

I baš svaki put se završilo mamurlukom, coktanjem nad „neuspehom“ i tvitovima o famoznom „rasipanju energije ulice“.

Moja teorija je da ljudima nije toliko loše. To jest, vide šta se zbiva i taman im je toliko loše da se bune, ali tako da skoro ništa ne rizikuju.

Poređenja sa devedesetim su zato sva promašena, tada je svakog osim povlašćene kaste nevolja ganjala svakog dana po ceo dan. Sumanuta inflacija, prazni rafovi, benzin u plastičnim bocama, šverc, rat, pogibija, bombe, zatvorene granice. Doslovna borba za goli život.

Danas se životari nekako. Većina ljudi spaja kraj s krajem, ali ga ipak spoji. Za takve je smišljen ceo sistem trovanja pinkovima i informerima, da im se pojasni kako bez Vučića ne bi bilo ni tog polupasjeg života.

Drugi, koji žive bolje – a samo je naizgled paradoks da se oni koji žive bolje više bune – izlaze na ulice uvređenih mozgova, a ne praznog stomaka. Nekome je to ventil, nekome moralna dužnost, potreba da se pokaže pripadanje otporu ovome što se zbiva.

A onda se ode kući, valja odspavati jer se od sutra dalje taljiga, ide na posao, otplaćuje kredit, voli, mrzi, gleda prenos utakmice, čita knjiga, bleji u kafani, podižu deca, šeta parkom ili ide na letovanje.

Za to niko nije „kriv“, ni povodi ni protesti, ni organizatori ni tviteraši. Kao što niko nije kriv što će, prvom idućom prilikom, opet biti sazivani veliki protesti, opet će nastati loženje da je to finale i opet će se svi razići kućama da žive svoje, kakve-takve, živote.

Ako ima pouke, onda je to da nema prečice u rušenju tzv. hibridnih režima.

Protiv njih bi moralo da se radi dugo i temeljno, od vrata do vrata, bez ikakve garancije na uspeh.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa