De facto pa na ćoše

Regionalni medijski udarnici se u takvim prilikama posebno potrude: te šta znači poseta, te kakve su poruke posete, a poruke su uvek lepe i optimistične, recimo da EU nije potpuna bez Balkana i tako dvadeset godina.

Ama ovog puta su novinari i analitičari morali da se odaju i gledanju u rečnik latinskog, položaj zvezda i tarot-karte jer je Fon der Lajen ostavila pitijsku poruku da Srbija treba de facto da prizna Kosovo.

Pronicljivi čitalac već dobro zna da, čim po novinama vidi de facto i de iure, čim to sriču i spikeri i stalni gosti televizija – mora da je reč o Kosovu.

Jer druge stvari jesu ili nisu, a Kosovo i njegov status istovremeno i jesu i nisu, možda su de facto i de iure, eksplicitno i implicitno, okruglo pa na ćoše.

Ali kako su druge teme obične i dosadne, a Kosovo je vekovno i suštinsko, to nam se možda isplati da proniknemo u šifrovane poruke Fon der Lajen.

Nije ona baš neki mislilac ili velika govornica. U dosadašnjoj karijeri se istakla jedino aferama u kojima je redovno „gubila“ SMS poruke nakon što je njima mimo institucija dogovarala poslove sa oružjem i vakcinama, jašta plaćene narodnim parama – nemačkim i evropskim.

Da nije bilo Angele Merkel da je evakuiše u Brisel, danas bi Fon der Lajen bila možda i dalje natapirana, vitka i u žaketu, ali bi bila sasvim nebitna.

Kosovo, kako je poznato, i dalje je neka vrsta protektorata gde zvanični Beograd ima nešto malo institucija – škole i bolnice, recimo – a nezvanični Beograd, to jest naš predsednik, još i parapolitičku organizaciju Srpsku listu i grupu kriminalaca.

Više se pita pobesneli Aljbin Kurti čija je vizija da bez Srba ne bi bilo ni problema pa se svojski trudi da oni odu. „Srpska stvar“ na Kosovu, dakle, ne stoji baš najbolje, ali je opšta uverenost da se to leči teoretisanjem o statusu Kosova i odnosu Beograda prema njemu.

S vremena na vreme se jave optužbe da je Beograd de facto – faktički, u praksi – odavno priznao nezavisnost Kosova. Obično takve optužbe iznosi opozicija, a vlast negira.

Recimo, Miloševićev režim je potpisao Kumanovski sporazum kojim je predat suverenitet nad Kosmetom. Šta mu to dođe, de iure ili de facto? Ili, kako beše, velika pobeda nad najmoćnijim vojnim paktom u istoriji?

Današnje vlasti, koje su onomad slavile tu „pobedu“, htele su da vešaju činioce dosmanlijske vlasti na Terazijama kad su prvi put seli za sto sa Albancima nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. I danas optužuju Žute da su de facto „uveli granicu“ na Jarinju i Brnjaku.

Ali, sećamo se i Angele Merkel u poseti Beogradu 2011. godine kad je bivši predsednik Tadić odbio da ukine „paralelne institucije“. Merkel je u javnosti bila ljuta kao nikad u životu, da je to bio strip, neko bi nacrtao paru kako joj pišti iz ušiju.

Onda je došao Vučić pa je uradio ono što nije hteo Tadić, uterao Srbe u kosovsko sudstvo, policiju, lokalne samouprave. Od tada suptilniji nacionalisti govore da je Vučić de facto priznao Kosovo, a oni manje suptilni da je „izdajnik“.

Hrabriji tumači naših zbivanja su čak govorili da je Briselski sporazum i de iure priznanje jer, Beograd je pristao na institucije Republike Kosova – samoproglašene, ali ipak republike – a ne na institucije neke privremeno odbegle pokrajine.

Ali, kako vidimo, stvari sa de facto i de iure su prilično neobavezne, a tumačenja rastegljiva kao žvakaća guma. Kad vidite da negde piše „de facto“, a vi samo zamislite da piše „može da bude, ne mora da znači“.

Zato je moguće da i deset godina posle Briselskih sporazuma opet neko traži de facto priznanje, koje neće biti baš pravo priznanje, i opet će neko pričati kako „nije dao Kosovo“ dok će ga drugi optuživati za „izdaju“.

Ursula fon der Lajen, opremljena parama za neke projekte i baš velikom privrženošću da Srbiju i komšiluk primi u EU, za de facto priznanje proglašava Ohridski sporazum. To bi joj za sada zadovoljilo apetite.

Onda se meta pomera, nešto drugo se proglašava de facto priznanjem, pa se onda još deset godina svađamo o tome.

Jer, Kosovo se ni u Beogradu ni u Prištini ni u Briselu ne uzima kao objektivan problem, kao mesto gde žive neki ljudi – Albanci loše, a Srbi loše i u getu.

Ne, stvar se posmatra kao večita razbibriga i nadgornjavanje šta jeste, šta nije, šta je de facto, šta je de iure.

Tako je i Ursula rekla, eto tako, u prolazu. Da se malo umili ljudima u Prištini, dok im traži Zajednicu srpskih opština. I da malo naljuti Srbe, kao da Evropska unije već nema užasan imidž u Srbiji. Ali rekoh, nije Ursula baš veliki mislilac.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.