Devet sati i dvadeset minuta

Prošle srede u 8:42 ujutru je trinaestogodišnji dečak izvadio šaržer iz vrele duge devetke i pozvao policiju. Kažu da je mirno čekao u školskom dvorištu da ga privedu jer je maločas pobio osmoro drugova i čuvara.

Kad se vest prolomila, i dok još nije krenula stranputicama žute štampe, ljudi u Beogradu su se utišali. Prolaznicima su se otimali uzdasi, kao da na plećima tegle džak cementa.

Desilo se nešto strašno i – neobjašnjivo. Pitanja bez odgovora. Hvatanje potom za svaku slamku, za sve što liči na objašnjenje – krive su igrice, krive su zapadne vrednosti, kriv je mural Ratku Mladiću.

Tako je valjda lakše. Ko traga za odgovorima, u stvari traži svice u tmini, da otprilike zna kuda gazi. Kad se stvar strašna i nova nekako ukalupi, makar i silom nagura u poznatu ladicu, onda nas teši – činjenica ili iluzija, svejedno – da nešto, eto, znamo.

Nad tužnom gomilom, prirodno, nadleću lešinari. Jednima je kriv samo Vučić, drugima samo opozicija. Televizije bude stalne goste koji dremaju u sobičcima pored studija, kreće maraton baljezganja, nagađanja i etiketa. Kome se od tog zloslutnog cirkusa nije prevrnuo želudac, taj nikad neće morati gastroenterologu.

Iste srede, u 18:02, pred novinare je stupio prvi među nama da, uz dramske pauze, ispriča šta ima. Mogao je da izjavi saučešće, mogao je da pročita – ili, ako mu je čitanje ispod časti, da nabuba – precizne reči ohrabrenja skrhanom narodu, reči jedinstva.

Ali, nije. U sredu u 18:02, dakle tačno devet sati i dvadeset minuta nakon što je trinaestogodišnji dečak na Vračaru izvadio šaržer iz vrele duge devetke i pozvao policiju, predsednik je znao sve. Citirao je iz medicinskog kartona dečaka i bankovnog računa njegovih roditelja, bio i veštak i tužilac i sudija, prek, ali pošten.

Doneo je papir na kojem su, u hitnji, uz tipfelere otkucane čarobne mere. Da se snizi starosna dob za krivičnu odgovornost. Da se digne policija. Da se razoružaju svi. Da je po njegovom, vratili bismo smrtnu kaznu – zašto ne i javna pogubljenja? – ali neke pomodne konvencije to ne dopuštaju, na šta ga je dalekovido upozorila premijerka.

Jeste li nekad za devet sati i dvadeset minuta odlučili bilo šta bitno? Kupili automobil, uzeli kredit, venčali se, razveli se, pristali na operaciju, rešili gde ćete na letovanje, i sa kime idete na matursko veče? Vi niste, ali zato i niste prvi među nama.

Kakve mogu biti mere smišljene, u hitnji zapisane i saopštene za devet sati i dvadeset minuta? Čemu one vode? Kome trebaju? Osim prvome među nama, da se pokaže delatnim, hrabrim i čvrstim, spremnim da se bori za majke, bake i deke, spremnim štaviše da u teškom času narod obodri pohvalama rastu BDP-a.

Građani su odavno podeljeni na one što se istope od miline kad vide predsednika na malom ekranu, koji bi najbolje voleli da Happy emituje neprekidni rijaliti sa Vučićem, pa da on više ne odsustvuje iz naših dnevnih soba. Drugi čim ga vide škrguću zubima i psuju, kao Pavlovljevi psi. Treći ignorišu šou, u neizvesnom pokušaju da sačuvaju pokoju gangliju.

Ne može posle silnih godina biti iznenađenja u tome šta predsednik govori i kako, i na koje ga taktike inspirišu istraživanja mnjenja i preporuke spin-doktora.

Pa ipak, i oguglalog posmatrača zaprepašćuje fakat da predsednik redovnu taktiku koristi čak i sada. Zar da i dva potoka krvi u dva dana budu tek predložak za još jednu monodramu? Tolika nevolja kao kulisa za četiri višesatna nastupa u par dana, kao da je u pitanju turneja četiri skakaonice.

Jedva je devet sati i dvadeset minuta nešto drugo zauzimalo glavninu pozornice, pre nego što se na nju vratila primadona, da radi ono što jedino i radi: kazuje o sebi, pokazuje mišiće, prokazuje ljude koji misle drukčije, dokazuje da bi tek bez njega bio belaj.

Devet sati i dvadeset minuta tuge u tišini, pre nego što je stvar postala kusur politike, to nije dovoljno ni da se suze osuše.

A evo, dok dovršavam ovaj tekst, prošlo je sto četrdeset devet sati i dvadeset minuta kako prvi među nama ne odlazi da se pokloni ni u mladenovačka sela, ni do vračarske škola koja mu je na tri minuta šetnje od radnog mesta.

Tamo, na baricama skorelog voska, ima dece koja uglavnom ćute ili plaču. Deca su nezgodna, neko bi mogao nešto da dobaci. Onda bi i drugi mogli da se priključe. A onaj koji sve zna ne bi znao šta njima da kaže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.