Droga i drugi poroci

U tinejdžerskim godinama smo pohodili žurke na kojima je jedina izvesnost bila neumerena upotreba alkohola, i babe su nas često upozoravale da pazimo da nam neko „ne sipa drogu u piće“.

„Ma gde to, baba, ima besplatna droga, da odmah odem?“, zezali smo se mi. Babe su mislile da su narko-dileri kao putujući trgovci što im uvaljiuju električnu ćebad i nerđajuće tiganje – kao sve je džabe, ali posle moraš da platiš.

Kad ne lezi vraže, uvaljivanje droge u piće danas je postalo „trend“. Prošle sedmice su izgleda u pića devet žena na zabavi nemačke Socijaldemokratske partije sipane kapi koje ošamućuju, težih posledica nije bilo, policija vodi istragu.

Nemci to zovu „nokaut-kapi“, Ameri „droga za silovanje“. Podla tečnost nema miris, boju ni ukus, udara skoro momentalno, izaziva vrtoglavicu ili nesvest i rupe u sećanju. Često je koriste silovatelji, ponekad lopovi. Kažu da je u toku tiha epidemija slučajeva širom Evrope.

Saveti lekara: pazite na hranu i piće u klubovima i na sedeljkama. I čuvajte drugarice i drugove – ako neko od njih odjednom deluje mortus pijano, a do maločas je bio normalan, moguće da su mu podmetnuli „nokaut-kapi“.

Prelazimo na lament. Slučaj iz Berlina je dobio publicitet jer je neko masovno pokušao da omami žene nasred proslave vladajuće partije, na kojoj je bio i kancelar Šolc. Ni policija ni stranka nemaju indicija o tome da je neka žena napadnuta, silovana ili pokradena. O tome su pisali svi mediji.

Samo je beogradska „Politika“, a pozivajući se na Tanjug, na svom portalu prenela: „Skandal u Nemačkoj – osam žena drogirano i silovano na zatvorenoj zabavi Socijaldemokratske prtije“ (sic!) Dan kasnije „prtija“ je postala „partija“, a u naslov dodato da se „veruje“ da je osam žena „drogirano pa silovano“. Što ne veruje niko, osim „Politike“.

Na Tviteru sam napisao da „Politika“ izmišlja silovanja, verujući da je to cenjenoj publici očito iz razlike izveštaja „Politike“ i doslovno svih ostalih medija na svetu. Kad opet ne lezi vraže…

Jedno pedesetak ljudi mi je (uz uvrede iz standardnog i već dosadnjikavog repertoara) slalo linkove sa raznih medija – koji pominju podmetanje droge, ali naravno da ne pominju silovanja – tvrdeći da u tekstu „Politike“ piše isto što i u tim medijima.

Još dvadesetak ljudi je shvatilo da je „Politikin“ tekst osebujan, ali u tome nije videlo problem. Kažu, ako je ženama data „droga za silovanje“, onda mora da su i silovane, i super je što su novinari „Politike“ otišli korak ispred svih, takoreći u avangardu telepatskog istraživačkog novinarstva.

Što je otprilike kao kad bi reporter čuo devet hitaca u daljini, i na osnovu toga napisao da je ubijeno devetoro ljudi.
Pesimistični zaključak je da veliki deo publike ne ume da čita. Znaju sva slova i većinu reči, ali preleću preko naslova i stalno negde žure. Obavešteni usput, a ubeđeni da sve znaju, oni su kao polu-plivači. Takvi se najlakše utope.

Druga opisana grupa još je čudniji fenomen – još nisu odučili čitanje, ali misle da novinari smeju da izmišljaju. Malo činjenica, malo mašte, prstohvat „neimenovanih izvora“ i spina, i eto žanra tako odomaćenog u Srbiji.

Dugo sam mislio da pravi novinari mogu protiv toga, ako su dovoljno prilježni i asketski se drže zanata. Više nisam siguran. Deo publike izgubljen je zauvek i deluje da im je lepo u blaženoj poluinformisanosti.

Tu ne samo da se ne razlučuje da li je napisano istinito i provereno, nego više ne možemo da se dogovorimo da li nešto negde piše ili ne piše. A kad to ne može, onda sve može da prođe.

Neke droge se, kako vidimo, podmeću, druge se uzimaju sasvim voljno i sa njih se skida teško ili nikako. Saveti lekara ne pomažu.