Dubina do dna

Ne samo da je Fon der Lajen bila „duboko rastužena“, nego je bila i „veoma zabrinuta“ (very concerned) šta je sa nestalima. Do danas bi morala da zna da se podavilo oko četiristo ili petsto ljudi, među njima verovatno stotinak dece.

Sudeći po nalogu na Tviteru šefice Evropske komisije, njena „duboka rastuženost“ potrajala je čitava 23 minuta pošto je istog dana, u 16:59, napisala kako joj je „zadovoljstvo“ što je u zvaničnoj poseti Čileu.

Ako je verovati izveštajima, poseta je prošla odlično i lavovsko je dostignuće Ursule fon der Lajen što je, u interesu naroda i narodnosti Evropske unije, uspela da potisne ne bilo kakvu „rastuženost“, već „duboku rastuženost“. Žena je pre svega profesionalka.

Vest o stravičnoj – i tako nepotrebnoj! – smrti stotina ljudi ipak se nekako probila do udarnih stranica novina ili uvodnih minuta dnevnika u zapadnoj Evropi. Nije baš da se svakog dana podavi petsto ljudi.

Da se podavilo pedesetak možda to i ne bi bila vest jer se dešava prilično često. Možda onda Ursulina „zabrinutost“ ne bi bila „duboka“ nego nešto plića. Ovako, što više ljudi odjednom tone u dubine Sredozemnog mora, to dublja i zabrinutost.

U poslednjih deset godina je pobrojano oko trideset hiljada mrtvih u toj Plavoj grobnici, onde gde svi idemo da brčkamo dupeta.

U septembru 2015. je još to bila prva vest. Svi su valjda svetski mediji objavili fotografiju beživotnog telešca trogodišnjeg Ajlana Kurdija koje su talasi naneli na plažu kod Bodruma. Familija je bežala od rata u Siriji i od toga je ostao snimak mrtvog deteta sa glavom zaronjenom u pesak.

Od tada do danas Evropska unija je potpuno moralno bankrotirala. Jer nije se toliki narod podavio uprkos potezima EU i njenih članica, nego baš zbog tih poteza. Zbog toga kako kao kerberi štite granice od golorukih izbeglica i njihove dece.

EU je tražila kompromis između činjenice da zemlje poput Nemačke, Austrije ili Švedske ne mogu da prime baš svakog ko se tamo namerio – jer onda to više ne bi bile zemlje sa onim standardom na koje su navikle – i deklarativnih svojih zapadnih vrednosti. Kompromis je nađen u politici onoliko kritikovanog Viktora Orbana – žica, policijski pas, patrolni brodovi, pa ko prođe taj smrtonosni parkur, e on može da traži azil negde.

Evo je pre neki dan Evropska unija i zvanično rešila da se procedure za azil sprovode na spoljnim granicama, pa da se odbijeni tražioci azila hitno deportuju gde god. A onda? Onda će ispočetka krenuti kroz lavirint stradanja, možda budu imali više sreće.

Tako je EU našla meru zapadnih vrednosti koju može da podnese – tako što je nesreću izvezla ispred svojih granica. Što ne vidimo, to ne postoji. U takvoj Evropskoj uniji bi Orban bio primereniji šef Evropske komisije – on se barem ne folira.

Ursula fon der Lajen je pak idealni birokrata jer u pola noći može da izdeklamuje sve fraze o „vrednostima“, o slobodi štampe, potrebi da se naoruža Ukrajina, o vladavini prava, da bude po potrebi „duboko rastužena“, „veoma zabrinuta“ ili „krajnje rešena“.

Nije recimo poznato da li je Fon der Lajen bila zabrinuta ili rastužena kad je kao nemačka ministarka odbrane davala poslove vredne stotine miliona evra konsultantskoj kući Mekinsi u kojoj joj rade deca, pa ti poslovi nikad nisu obavljeni, ali su pare uzete. Pre istrage, sadržaj Ursulinog mobilnog telefona je misteriozno ispario, pa nije mogao biti veštačen.

Par godina kasnije, misteriozno su isparile i poruke koje je privatno razmenjivala sa šefom Fajzera pre nego što je od njega poručila vakcine za 35 milijardi evra.

Sva je prilika da Ursula neće bankrotirati finansijski, onako kako je EU bankrotirala moralno.

Boreći se sa krizama, EU je na svojoj strani zadržala hladne činjenice – da se tamo bolje živi, da su vozovi brži, a gradovi čistiji, da se svakako isplati biti članica EU. Ali prokockala je veliku ideju i simbolični kapital.

Kad smrt petsto nedužnih ljudi dovede tek do tvita o „dubokoj rastuženosti“, to svedoči o dubini pada tviterašice i Unije koju predvodi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.