Dževa i Mr Wolf

Bez načela (zakona, recimo, ili kućnog reda) koja važe ni po babu ni po stričevima, veliki je rizik da opšte stvari zavise od toga na koju nogu je ustao sultan ili da li diktatora muči prostata.

Ili da li medijski vračevi došapnu moćniku da je uputno nešto uraditi kako bi se dodvorilo narodu ili sprečila veća šteta po imidž.

Uzmimo javno pišanje po pravilima i procedurama koje je ovih dana izveo predsednik zemlje.

Javnost se uzbudila što u prestoničkom porodilištu nema klimatizacije. Tako „naše majke“ donose „našu decu“ i „budućnost Srbije“ na svet u predvorju pakla.

Naravno, to tako ne treba da bude pa to tako i neće biti jer je predsednik okrenuo par telefona i time se pohvalio.

U mehanizmu propagande je za jednog čoveka rezervisano da se pojavi kao Mr Wolf iz Petparačkih priča, čak i ime mu paše, i kaže: „Ja sam Aleksandar Vučić, ja rešavam probleme.“

Predsednik eliminiše prepreke između svoje očinske brige i problema običnog naroda, ustavna ovlašćenja mačku o rep, na udaru njegove britke kritike su nedovoljno ažurni saradnici, a sada i dosadne procedure poput javnih nabavki. Klima-uređaji da se postave odmah, ako vas neko pita, ja sam rek’o!

Ali, ko bi se usudio da pita? Ide li da „naše majke“ rađaju „budućnost Srbije“ u predvorju pakla? Ne ide. Jesmo rešili problem? Jesmo i tišina tamo!

Paradoksalno, vođa je postavio stvar kao da su neke tamo procedure krive što nije bilo klima-uređaja, iako je stvar obrnuta – propisi i procedure traže da zdravstvene ustanove budu uslovne i zapravo je vlast kriva što nisu takve. Što nije odavno, upravo poštujući red – klimatizovala porodilišta pre nego što naiđe crveno usijanje.

Predsednik i ovom zgodom prokazuje načela. Ako ih se ne držimo jednom, onda ne moramo ni neki drugi put – predsednik će odrediti kada je to.

Time predsednik inspiriše i saradnike. Recimo naslednicu Milicu Đurđević Stamenkovski koju je nedavno pazario na političkoj pijaci.

Ministarka se pojavila u drugom porodilištu sa pet ventilatora da se uslika i napiše kako su „rashladne uređaje“ donirale „društveno odgovorne kompanije“.

To može učiniti samo žena uverena da nenormalnost situacije u kojoj ministarka donosi par ventilatora i slika se za Instagram može prekriti njena tobožnja delatna snalažljivost bez obaziranja na birokratske peripetije. Je li našla „društveno odgovorne kompanije“ da daju „rashladne uređaje“? Jeste. Onda je stvar rešena.

Primetimo da nije predsednik komandovao klimatizaciju niti ministarka odnela ventilatore zbog samih porodilja i dece ili zbog samog toplotnog talasa. Nego jer i kad se po medijima i društvenim mrežama nadigla dreka da porodilje i bebe skapavaju od vrućine.

Što nas vodi tužnoj nuspojavi situacije kad stvari zavise od toga na koju nogu je ustao sultan, da li diktatora muči prostata ili šta predsedniku došapnu medijski magovi.

Naime, Mr Wolf će se pojaviti jedino ako se oko neke stvari podigne dževa. A dževa će se podići jedino ako u toj stvari ima dovoljno senzacije i ako cenjena publika u datom trenutku nije zabavljena nečim drugim.

Koliko je kapaciteta za uzbuđivanje ostalo kad su u pitanju ostala porodilišta u Srbiji, koja nisu prestonička?

Ovaj kolumnista je video da porodilište u kojem je rođen – požarevačko – izgleda kao kulisa za Hičkokov horor i tek malo bolje od lošijih kafanskih klozeta na Ibarskoj magistrali. Tako izgledaju još brojna porodilišta u Srbiji u kojima je klimatizacija na nivou naučne fantastike.

Je li javnosti ostalo dovoljno džebane da se i tu uzbudi? Jer, ako se ne uzbudi, vlast neće naći dovoljno politički probitačnim da stvar sredi.

Što je još jedan dobar razlog zbog kojeg se srećnija društva uzdaju u pravila i procedure – empatija i uzbuđivanje su potrošna roba.

Recimo, da je javnost zbog zatrovane vode u Zrenjaninu uzbuđena barem deset odsto od onoga koliko je uzbuđena zbog potencijalno zatrovane vode u Rađevini, možda bi do sada neka vlast našla politički atraktivnim da Zrenjanince oslobodi otrovne vode.

Povezivanje dva slučaja je nepravedno i prema stanovnicima Zrenjanina čiji su problem svi zaboravili i prema stanovnicima Rađevine koji imaju sreću u nesreći da se sa njima mnogi solidarišu.

Kao što bi bilo nefer porediti muke prestoničkih i požarevačkih porodilja. Ili zahtevati od naroda da bude u stalnom uzbuđenju i diže dževu kako bi se rešio neki problem.

Da se u toj situaciji ne bi bilo, e zato je čovek izmislio dosadna pravila, procedure i institucije da zauzda sultane, diktatore i televizijske predsednike. Ali i selektivno u svojoj prirodi koje je uvek nepravedno – nismo ni mi dužni da merimo na kantar pre nego što se uzbudimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.