Elaborat jednog pismena

Prvi među nama drži se stare dobre taktike cliffhangera, koja je proslavila mnogo koju televizijsku seriju.

To je ono kad se na vrhuncu uzbuđenja završi epizoda, pa gledalac jedva čeka iduću, da vidi kako će se stvar svršiti.

Odgovor je da se neće svršiti nikako, samo će ići ka sledećem cliffhangeru.

Predsednička gostovanja bi zato trebalo najavljivati čuvenim logotipom Televisa presenta, kako su nekad počinjale jeftine venecuelanske sapunice koje su naše bake gutale, sve kršeći prste jer je zla sobarica optužila Kasandru za ubistvo koje je sama počinila.

Uz šljokice u Pinkovom studiju i Jovanu Jeremić u sporednoj ulozi budale, postavka je jeftinija nego u sapunicama, ali predsednik se trudi da iznese ulogu.

Posle reda zasluženih pohvala opštem napretku i samom sebi, poneke pokude na račun uobičajenih sumnjivaca, predsednik je nizao cliffhangere – te šta će biti sa vojskom i vojnim rokom, te kako će Ekspo preporoditi celu zemlju iako zli jezici kažu da će preporoditi samo bankovne račune Vučićevih tender-ortaka.

Ali, jedan cliffhanger ovih dana nadilazi sve druge, publika gricka i kokice i nokte dok čeka najavljeno „važno pismeno“ o brutalnom mešanju jedne „važne zemlje“ u izborni proces u Srbiji.

Predsednik je par dana posle izbora najavio da će „pismeno“ biti objavljeno do Nove godine, da će takoreći pred očima sveta i zgranute publike biti jasno koja bi to strana zemlja i kako da šteluje izbore po Srbiji koji da su bili nikad pošteniji i sa manje primedbi.

Stvar je odmah bila sumnjiva jer „pismeno“ zvuči odveć skromno za našeg predsednika, kao nekakvo pisamce, crtica, beleška, nedovoljno da opiše brutalno mešanje jedne velike i važne evropske zemlje, a svi znamo da je samo najveća i najvažnija evropska zemlja dovoljno velika i važna da se predsednik njome bavi.

Onda u subotu, na unošenju badnjaka u Predsedništvo, Vučić nije doduše objasnio zašto „pismeno“ kasni, ali u neku ruku i jeste, jer je sada taj papir nazvao „elaboratom“, ozbiljnim dokumentom, onako kako dolikuje i ozbiljnosti situacije i naše vlasti, a elaborat ne može da se napiše preko noći kao što bi možda moglo pismeno.

Uvećana stopa cinizma u ovoj kolumni – obično sebi dopustim dva-tri takva pasusa – možda nije posebno produktivna, ama sasvim odgovara celoj šaradi koju vlast priređuje nakon izbora, a koja u paru sa nekim šarlatanskim potezima opozicije jedino cinizmom i može da se isprati.

Kad smo već kod pismena i elaborata o navodnom mešanju Nemačke u izbore, gde će režim naći makar i jednu činjenicu da se za nju, da prostite, uhvati?

U pisanju tabloida da „đilasovci“ podržani „nemačkim srbomrscem“ planiraju haos i krvoproliće i to baš za doček Srpske nove godine?
Ili u javljanju za reč ukupno tri – praštajte ako sam nekoga prevideo – nemačka poslanika od 736 koliko ih ima u nemačkom Bundestagu?

A i ta trojica se broje u „uobičajene sumnjivce“ koji kritikuju Evropsku uniju i svoju vlast što nije tvrđa prema Vučiću.

Njihovi kratki istupi – par tvitova, jedno saopštenje i jedna izjava za televiziju – jesu, ako su opšte bitni, dokaz upravo da Berlin podržava Vučića, a ne da ga ruši.

Jer, da se Berlin prema Vučiću odnosi onako kako kažu režimski tabloidi, onda ovi poslanici ne bi imali potrebe da reaguju.

Pri čemu reakcije pojedinih – recimo poslanika Socijaldemokrata Mihaela Rota i evroposlanice Zelenih Viole fon Kramon – direktno štete opoziciji u Srbiji. Svaka njihova kritika Vučića skopčana je sa pozivom da se prizna nezavisnost Kosova i uvedu sankcije Rusiji, kao da Srbija nema preča posla i kao da srpsko društvo nema preče muke.

Ili se možda „elaborat“ temelji na zaumnoj tezi da su dvojica mladića koji su pozivali na studentske blokade ulica nekad valjda nešto sarađivali sa Akademijom Dojče velea?

Od Nemačke bi čovek očekivao više ozbiljnosti, recimo da ne pokreće „narandžastu revoluciju“ sa par studenata u par šatora i jednom gitarom.

Ili se možda „rušenje Vučića“ iz Nemačke dešava tako što su smenom vlasti u Berlinu prestali oni ugodni izleti do Kancleramta, gde se Vučić sa kancelarkom Merkel slikao na balkonu, ona mu govorila da može da je zove u svako doba dana i noći, a on njoj obećavao da će naučiti nemački?

Uzgred, i to obećanje je prošlo kao i većina Vučićevih obećanja, od nemačkog zna samo Guten tag.

U nedostatku ideja, možda bi srpska opozicija mogla da krene u pisanje kontraelaborata, on bi stvarno bio podeblji, i da ga uputi na istu adresu. Jer, Berlin i Brisel i sada ćute i igraju na Vučića. Tiho, bez čestitki, ali i bez preteranih kritika. Pa mora neko da završi to Kosovo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.