Glupe Bečlije stanuju

Nepoznato je jesu li uživali u pogledu sa Kalemegdana, pljeskavicama i saobraćajnom kolapsu. Ali, poznato je – pisala je o tome bečka štampa – da su bacili pogled na stambenu politiku u Beogradu, pokušavajući da izvuku pouke za Beč.

„U Beogradu se zida punom parom. Ovo je grad kranova, oaza stanogradnje! To je metropola u kojoj ima mesta za svakoga“, rekao je novinarima Klaus Baringer, prvi čovek udruženja austrijskih graditelja socijalnih stanova.

Dobro, nije baš tako rekao. U stvari, uopšte nije tako rekao.

Bečka delegacija je zapravo u Beogradu videla kako – ne treba. Grad ima jedva 9.000 stanova u svom vlasništvu. Zidaju se preskupi kvadrati koje običan čovek ne može da plati ni ako proda bubreg, ni ako se utamniči u zelenaški kredit.

Kirije divljaju. Sve se izdaje na crno. Ljudi se izbacuju na ulicu kad se pojavi imućniji kiridžija, recimo ruski IT stručnjak.
Pragreh je rasturanje društvene svojine devedesetih godina. Ko se zatekao u stanu, mogao je skoro za džabe da ga otkupi. I hop, to je nama naša borba dala, sve je postalo privatno, sve vlasnik do vlasnika.

Moje dede, mašinbravar i šofer, tako su „stekli“ stanove u kojima su ionako živeli. To je tranzicija! Tako treba! Da se zna šta je čije! Dole društveno vlasništvo, dole crvena banda!

Stanove su eventualnošću rođenja nasledila deca prvih stanara-vlasnika. Sad je to njihovo. Ako su blagosiljani „lokacijom“ – ako stan nije u Majdanpeku nego na Vračaru – onda su oni bogati ljudi.

U tome nema nikakvih zasluga vlasnika stana. To je tako jer je neko smislio da bude tako. Stan se odvojio od svoje svrhe i postao nekretnina, imetak, investicija, zlatna koka.

Eto nas tu i kod naprednjačke stanogradnje. Režimski ortaci zidaju gde stignu i koliko hoće, svako je naselje „ekskluzivno“ i „luksuzno“, svaki kvadrat kao barem četiri prosečne plate.

Stvar je toliko iščašena i nepravedna, ali toliko odomaćena da, evo, niko nije primetio šta je prvi među nama zapravo uradio kad je obećao studentariji jeftine kredite i subvencije za prvi stan.

Razume se, hoće da ih kupi i primiri, da njihovim roditeljima kaže skućiću vam decu. Ali, to je banalni nivo.

Ispod toga krije se masni program subvencija za naprednjačku stanogradnju. A pošto državi pare ne padaju sa neba nego su to naši, narodni novci, onda ispada da ćemo graditeljski kriminal plaćati triput.

Prvo kad preplatimo stan čiju cenu diktira, ah, tako divna nevidljiva ruka tržišta. Potom kad se zadužimo kod banaka po nenormalnoj kamati. I treći put kad nam predsednik otme pare da njima plaća svoje ortake-graditelje i banke.

Bližim se četrdesetoj. Mi smo prokleta generacija, ona kojoj je uskraćeno da stanuje. Današnjoj omladini biće još teže ukoliko slučajnošću nisu deca bogatih roditelja.

Da bi priuštili stan na kredit, ljudi mojih godina i mlađi moraju da pristanu na odricanje do penzije, skoro na siromaštvo. Čak i ako su lekari ili inženjeri, a kamoli ako su mašinbravari ili šoferi.

I sve bi palo na pamet našem predsedniku – i da otme zemljište pa pokloni Arapima, i da dopusti osam spratova gde ne bi smelo ni pet, i da ostavi tržište najma stanova potpunom divljaštvu – samo mu nikako ne bi palo na pamet da država sama gradi priuštive stanove i zabrani profit u toj delatnosti. Da potom te stanove izdaje jeftino uz zaštitu stanarskog prava.

To mu, evo, ne pada na pamet ni kada mu je, da prostite, guzica saterana uza zid. Čak ni tada se ne odriče najvećeg kapitalističkog igrališta, najveće podvale novog doba u kojem se stanovanje tretira kao stvar tržišta, luksuz i dostignuće.

Nada mi je dublja od strepnje da i u opoziciji ima volje da se ova stvar sredi. Neko bi rekao da su za to potrebni levičari, ja bih rekao da su potrebni ljudi sa zdravim razumom i mudima.

„Vlasništvo ne može biti rešenje. To smo ovde (u Beogradu) videli“, rekao je zapravo novinarima Klaus Baringer, prvi čovek udruženja austrijskih graditelja socijalnih stanova.

Uzgred, Beč ima 220.000 stambenih jedinica u svom vlasništvu. U gradskim stanovima živi četvrtina stanovništva. Kirije za te stanove niže su nego u Beogradu, a plate su onde – treba li uopšte reći? – višestruke u odnosu na Beograd.
Ali, šta znaju ti Austrijanci? Oni nisu imali komunistički mrak pa da ga odagnaju svetlošću tranzicije i privatnog vlasništva.

Kod njih još ima ljudi koji veruju da stan služi za stanovanje, da je to mesto okupljanja porodice, privatnosti, moderna pećina u kojoj smo bezbedni. A ne nekretnina, imetak, investicija, zlatna koka.

Ako ipak neko jednom reši da pošalje beogradsku delegaciju u Beč, da vidi kako se to radi, imao bi vala odakle i u Beogradu da krene. Kad se zaplene stanovi lopova, kriminalaca i korumpiranih političara – bila bi to solidna baza za socijalno stanovanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.