Ima onaj vic sa Džeksonom Polokom. Na jednoj izložbi svojih slika, otišao Polok do WC-a. Tada se u krugu njegovih poznanika razvila živa rasprava o jednoj slici – apstraktnoj, kao i sve druge. Usred drugih boja na slici su bile dve crvene tačkice i sad se društvo dalo u tumačenja.
Da li je to genije hteo da kaže da smo sami u univerzumu, tek mrvice u ukupnom postojanju? Da li da, ipak, u svom haosu bivstvovanja nađemo srodnu dušu pa su zato tačkice dve?
I tako je teklo, intelektualno i na nivou, dok se Polok nije vratio iz klozeta pa su ga pitali šta predstavljaju crvene tačkice. „Au majku mu, kapnula mi farba, nisam ni video“, rekao je slikar.
Vic je poučan, kaže da je tumačenje u vlasti posmatrača, ali i da posmatrač može, da prostite, da preterano sere. Onde gde se isuviše analizira raste opasnost da se ode u sve kompleksnija tumačenja koja mogu daleko da prebace ono što je autor zapravo hteo.
That being said, mislim da je karikatura „Šarlija Ebdoa“ koja dosta doslovno prikazuje silovanje Žizel Peliko – odlična karikatura.
Ako si, čitateljko i čitaoče, uopšte upoznat sa „slučajem“ te karikature – koja je izazvala talas ogorčenja u Francuskoj, a i šire, pa su društvene mreže i u Srbiji negodovale – onda možda već škrgućeš zubima.
Ali strpi se da onima koji možda nisu upućeni prvo damo mali pojmovnik.
„Šarli Ebdo“ je pariski satirični magazin, sekularan, liberalan, levo-radikalan. Svetski poznat postao je kad je slobodu da kritikuje karikaturom platio skupo – islamistički teroristi su 2015. pobili dvanaest ljudi u redakciji. Nisu im se svidele karikature proroka Muhameda. To nije bio ni prvi ni poslednji put da su napadani.
I to nije nikakva njihova hrabrost nego samo – stradanje. Ali, hrabrost je što je „Šarli Ebdo“ odmah nastavio gde je stao iako su im glave u torbi. Malo ko bude tako dosledan, kroz bombe, metke, stalne pretnje smrću, o jedu na društvenim mrežama da i ne pričamo.
Žizel Peliko je penzionerka iz varoši kod Avinjona. Svetski poznata postala je kao žrtva masovnih desetogodišnjih silovanja koje je organizovao njen muž. Omamljivao je Žizel, preko interneta našao osamdeset muškaraca da je onesvešćenu siluju, a on je snimao bespomoćnu.
I to nije nikakva njena hrabrost nego samo – stradanje. Ali, hrabrost je što je Žizel Peliko odbila da suđenje bude zatvoreno za javnost nego je htela da ceo svet izloži pogledu na sebe i pedeset silovatelja. Malo ko bude tako jak i pun vrline, kroz bol, krhotine života i bezbroj pitanja bez odgovora.
Ljudi iz „Šarlija Ebdoa“ i Žizel Peliko imaju muda, naspram usahlih kurčića koji su u jedne pucali, a drugu silovali.
Par puta je u magazinu objavljena karikatura posvećena slučaju Peliko. Poslednji put pre par dana – o tome je ovde reč.
Na crtežu karikaturiste Feliksa nesvesna žena leži, dok goli muškarci čekaju u redu da je siluju, gladeći spolovila. Sve snima njen takođe nagi muž Dominik Peliko. Iznad je ispisano „L’amour ouf“ – što je naslov jednog filma koji upravo stiže u francuske bioskope, u doslovnom prevodu „Ljubav, uf“.
I ako niste videli, i ako nećete, jasno vam je šta javnost uglavnom misli o karikaturi. Od toga da je neukusna, preko toga da je ismevanje žrtve, sve do stare i često potezane opaske da „neke stvari“ nisu za karikaturu.
Pa sad, nekome nije Muhamed, nekome nisu izraelski zločini, a nekome nije silovanje Žizel Peliko.
Posao karikaturista je da guraju prst u ranu, a dobri karikaturisti to rade uz dva uslova. Prvo, tako da ne bude banalno, pogotovo da ne bude jeftino pišanje uz vetar ili izazivanje skandala, skandala radi. Drugo, posao karikature je da „gazi nagore“ – dakle one iznad, jače, moćnije. Ljude, ali i pojave, sisteme, društvene anomalije, dogme.
Pa, da li je „Šarli Ebdo“ uspeo ili je ovog puta ispao jeftino gadan?
Znajući, dakle, da preterano analiziranje može da odvede u proseravanje, meni se ipak čini da je karikatura odlična baš zato što je eksplicitna i doslovna. Neko bi rekao banalna, ali postoji nivo iznad – karikatura ovde pokazuje da je stvarnost tako iščašena da karikaturi kvari posao. Da za karikiranjem i nema potrebe.
Jer, jesu li desetine ljudi – vatrogasci, električari, novinari, farmaceuti – hrlili da siluju bespomoćnu ženu? Jesu. Zapravo, samo su se dvojica tokom deset godina okrenula i otišla. Je li internet stranicu muža-silovatelja mesečno posećivalo pola miliona ljudi? Jeste.
Da li se svet i dalje okreće, a morao bi pred tim užasom – i kojekakvim drugim užasima – da stane, razmisli, pa sve ispočetka?
Da, svet se okreće. Hej, u bioskope stiže novi hit-film.
Hoće li ovog meseca, dana, sata ko zna koliko žena biti silovano? Hoće, nego šta će.
Da li će silovatelj biti kakav vatrogasac, električar, novinar, farmaceut, famozni fini komšija i dobar muž? Nego šta.
Eto, to je bioskopski blokbaster na koji treba obratiti pažnju, stalno je na repertoaru!
Ne znam šta Žizel Peliko misli o karikaturi. Ali, čini mi se da ta hrabra žena nikad ne bi rekla da „to“ nije materijal za satiru.
Ako je materijal za stvarnost, onda je vala i za karikaturu koja tu stvarnost ogoljava.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.