Hobi-ginekolozi u crkvenom Sinodu

Radilo se o Jasenovcu, toj ustaškoj mašini smrti, čiji je crni bilans manje predmet spora ozbiljnih istoričara – oni idu ka konsenzusu – a više onih koji se osećaju kao istoričari.

SPC tvrdi (veruje? navija?) da u Jasenovcu nije bilo manje od 700.000 žrtava, mada hrabriji hobi-istoričari iznose i dvostruko veću brojku koja je time valjda i dvostruko bolja za našu stvar.

Ali, zašto baš sada sitna knjiga? Zato što su nedavno sarajevski portali, vođeni svojom agendom, preneli izjavu episkopa Jovana Ćulibrka staru nekoliko godina kao da je sasvim friška. U toj se izjavi Ćulibrk osvrnuo na „državni projekat“ revizionizma kojim se broj žrtava Jasenovca napumpava do 700.000 ili čak i dvostruko više.

Iz saopštenja SPC doznajemo da ondašnju izjavu episkopa smatraju „privatnom“, po njima „proizvoljnom, istorijski neutemeljenom“ procenom o broju jasenovačkih žrtava. Sinod je potom zabranio Ćulibrku da se oglašava o Jasenovcu (što on izgleda poštuje). Sinod smatra da se „utvrđivanjem istorijskih činjenica bavi istorijska nauka, zajedno sa drugim potrebnim naučnim disciplinama“.

Pronicljivi čitalac primećuje jadac – neka se istorijska nauka bavi istorijskim činjenicama, ali Sinod bdi i nad istorijom i nad činjenicama i pokudiće svakog ko se istorijskom naukom ne bavi kako crkva misli da treba te, logično, dođe do pogrešnih činjenica koje nisu dovoljno isplative.

To je kao ona loša dosetka koju su najsmelije vicadžije štampale po majicama: „Nisam ginekolog, al’ mogu da pogledam.“ Patrijarh i vladike nisu ginekolozi, ali vole da gvirnu u materice, pa šta je onda za njih da nadgledaju i istorijsku nauku premda nisu istoričari.

Oni koji se najpredanije bave stradanjem u Jasenovcu – Spomen-područje Jasenovac i beogradski Muzej žrtava genocida – do sada su utvrdili i poimenični spisak oko 90.000 žrtava. On nije konačan, ali se tome bliži – i trn je u oku neoustaškim mitomanima koji, često uz podršku hrvatske države, kažu da je Jasenovac bio maltene letnjikovac.

Ama taj je pedantni popis trn u oku i srpskim korisnicima žrtava – eno gde njih desetine, sve moj do mojega, peticijom traže da Crkva razreši episkopa Jovana svih dužnosti oko Jasenovca. U korisnike žrtava spada i Sinod SPC.

Da bi stvar bila potpuno luda, upravo je episkop Jovan Ćulibrk u Jerusalimu magistrirao na istoriografiji Holokausta u Jugoslaviji, osam godina je bio u institutu u Jad Vašemu. Za razliku od ekipe iz Sinoda, Ćulibrk bi stvarno mogao i trebalo da pogleda.

Mnogi ljudi nisu spremni da se upuštaju u raspravu o broju žrtava. Pred užasom zločina, to može da deluje kao sitničarenje, kao neukusno brojanje leševa.

Tačan broj jeste nebitan za karakter zločina. Kao u Remarkovoj „Iskri života“, gde upravnici logora naprosto brinu da im se ne zapuši dimnjak krematorijuma – ne smeju umoriti više logoraša od kapaciteta peći. Da imaju veću peć, ubili bi više. Tehničko pitanje koje zločinca ili zločin ne čini manjim ili većim.

Isto tako, ustaše bi zaklale sto hiljada, sedamsto hiljada ili sedamsto miliona Srba, Jevreja i Roma – koliko im već padne pod ruku i koliko već postignu.

Ali opet, najmanje se toliko duguje žrtvama, da im se zna ime i prezime – i broj. Jer ako pored stotinak hiljada pravih žrtava Jasenovca stoji još šesto hiljada domaštanih, onda ni one prave nisu baš bitne. Onda je njihov značaj samo upotrebni. I umanjivanje i uvećavanje broja žrtava je simbolično pišanje po humkama.

Taj bolesni poker u kojem se žrtve bacaju kao aduti – što više to bolje – vezuje naše narode i narodnosti. U Sarajevu uporno udvostručuju broj dece ubijen tokom opsade, i loše se u toj čaršiji provode svi koji podsete na činjenice. Na Kosovu rutinski ponavljaju brojku – za koju je utvrđeno da je lažna – o 20.000 silovanih Albanki.

A srpski se mitomani drže svoje krave muzare – magičnih barem 700.000 pobijenih u Jasenovcu. Valjda je sto hiljada malo. Ne znam samo kome je malo.

Ispada da je žrtvama svih naših naroda i narodnosti još i bilo najlakše – one su samo jednom mogle biti zaklane, ustreljene, spaljene, svaka glava je samo jednom mogla biti smrskana maljem. Postati žrtvom je u svakom pogledu jednokratna stvar.

Korisnici žrtava pak rade kao dragstor, neprestano zbrajaju, umanjuju, dodaju, podvižnički uprežu stvarne ili domaštane žrtve u interesne kočije, skupljaju poene, dolaze do simpozijuma, apanaža i lajkova. Kočije ne idu putem nego hipodromom, stalno ukrug, i pregalaštvu korisnika žrtava tako nema konca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.